Iz nedelje u nedelju gledamo kako se globalna ekonomija sužava brže nego što su predvideli i najpesimističniji analitičari. Prolazimo, to je sada jasno, kroz jednu neobičnu recesiju na putu ka globalnoj depresiji, koja bi mogla da traje mnogo godina.

Autor: Valden Belo

Kriza u osnovi: preterana akumulacija

Klasična ekonomija odavno je prestala da bude od bilo kakve pomoći u razumevanju krize. S druge strane, nekonvencionalna ekonomija pruža nam neobično jasne uvide u uzroke i dinamiku tekuće krize. S tačke gledišta progresivne ekonomije, prisustvujemo intenziviranju jedne od ključnih kriza ili „protivrečnosti“ globalnog kapitalizma: krize hiper-produkcije, koja je poznata i kao preterana akumulacija ili prekomerni kapacitet. To je tendencija kapitalizma da povećava, u kontekstu snažne konkurencije među samim kapitalistima, ogromne proizvodne kapacitete koji prerastaju potrošačke kapacitete stanovništa zbog nejednakih prihoda koji im ograničavaju kupovnu moć. Rezultat je smanjenje profitabilnosti, koje dovodi do ekonomskog usporavanja.

Da bismo razumeli trenutni slom, moramo se vratiti u takozvano Zlatno doba savremenog kapitalizma, period od 1945-1975. To je bio period ubrzanog rasta kako u najrazvijenijim tako i u ekonomijama u razvoju, a taj rast delimično je bio podstaknut velikom rekonstrukcijom Evrope i Dalekog istoka nakon razaranja Drugog svetskog rata, a delimično novim socio-ekonomskim programima i instrumentima zasnovanim na istorijskom klasnom kompromisu između Kapitala i Rada koji je institucionalizovan pod novom kejnzijanskom državom.

Ali ovaj period velikog rasta završio se sredinom sedamdesetih, kada je najrazvijenije ekonomije zahvatila stagflacija, što znači uporedo postojanje niske stope rasta i visoke stope inflacije, do čega, prema neoklasičnoj ekonomiji, nije trebalo da dođe.

Stagflacija je, međutim, bila samo simptom jednog dubljeg uzroka: rekonstrukcije Nemačke i Japana, a ubrzana industrijalizacija privrede Brazila, Tajvana i Južne Koreje doprinela je povećanju novih proizvodnih kapaciteta i ojačala globalnu konkurenciju, dok je nejednakost u prihodima u samim zemljama kao i između zemalja ograničila rast kupovne moći i tražnje, utičući na pad profitabilnosti. To je dodatno pogoršao veliki skok cene nafte tokom sedamdesetih.

Najbolniji izraz krize hiper-produkcije bila je globalna recesija početkom 1980-ih, kao najozbiljnija kriza koja će zahvatiti međunarodnu ekonomiju od Velike depresije, odnosno, pre sadašnje krize.

Kapitalizam je problem hiper-proizvodnje pokušao da reši na tri načina: restrukturiranjem neoliberalizma, globalizacijom i finansijalizacijom.

IZLAZ # 1: Restrukturiranje neoliberalizma

Restrukturiranje neoliberalizma poprimilo je formu reganizma i tačerizma na Severu i strukturalnog prilagođavanja na Jugu. Cilj je bio da se poveća akumuliranje kapitala, što je trebalo učiniti na sledeće načine: 1) uklanjanjem državnih ograničenja u pogledu rasta, korišćenja i tokova kapitala i bogatstva; i 2) preraspodelom prihoda sa niže i srednje klase na bogatu prema teoriji da će bogati tako biti motivisani da investiraju i ožive ekonomski rast.

Problem sa ovom formulom je to što preraspodelom prihoda na bogate uništavate prihode niže i srednje klase, čime ograničavate tražnju, a bogate nužno ne podstiče da više ulažu u proizvodnju. U stvari, moglo bi biti mnogo profitabilnije ulagati u spekulativne poslove.

Zapravo, restrukturiranje neolibralizma, koje je tokom osamdesetih i devedesetih bilo opšte prihvaćeno na Severu i Jugu, dalo je slabe rezultate u pogledu rasta: prosečni globalni rast privrede iznosio je 1,1% tokom 1990-ih, a 1,4% tokom 1980-ih, u poređenju sa 3,5% tokom 1960-ih i 2,4% tokom 1970-ih, u periodu politike državnog intervencionizma. Restrukturiranje neoliberalizma nije moglo da reši problem stagnacije.

IZLAZ # 2: Globalizacija

Drugi način na koji je globalni kapital pokušao da se suprotstavi stagnaciji bilo je „širenje akumulacije“ ili globalizacija, ili ubrzana integracija polu-kapitalističkih, ne-kapitalističkih ili pred-kapitalističkih delova sveta u globalnu tržišnu ekonomiju. Roza Luksemburg, čuveni nemački radikalni ekonomista, uvidela je to još davno, u svom klasičnom delu „Akumulacija kapitala“, kao nužan korak u podizanju profitne stope u najrazvijenijim ekonomijama.

Kako? Pristupom jeftinoj radnoj snazi, osvajanjem novih, iako ograničenih, tržišta, kao i novih izvora jeftinih poljoprivrednih proizvoda i sirovina, i otvaranjem novih područja za ulaganje u infrastrukturu. Integracija se postiže preko liberalizacije trgovine, uklanjanjem barijera kretanju globalnog kapitala i uklanjanjem barijera stranim ulaganjima.

Kina je, naravno, napoznatiji primer ne-kapitalističkog dela sveta koji je integrisan u globalnu kapitalističku ekonomiju tokom prethodnih 25 godina.

Do sredine prve decenije 21. veka, oko 40-50% profita američkih kompanija poticalo je od poslova i prodaja u inostranstvu, naročito u Kini.

Problem sa ovim načinom izlaska iz stagnacije je u tome što on pogoršava problem hiper-proizvodnje jer doprinosi povećanju proizvodnih kapaciteta. Tokom poslednjih 25 godina, ogroman doprinos povećanju proizvodnih kapaciteta dala je Kina, što je za posledicu imalo pad cena i profita. Ne iznenađuje stoga što je, oko 1997, profit američkih kompanija prestao da raste. Prema jednom proračunu, profitna stopa 500 najuspešnijih američkih kompanija sa liste časopisa Fortune pala je sa 7,15 u periodu 1960-69, na 5,30 u periodu 1980-90, a zatim na 2,29 u periodu 1990-99, i 1,32 u periodu 2000-2002. Do kraja devedesetih, sa viškom kapaciteta u skoro svim industrijama, jaz između proizvodnog kapaciteta i prodaje bio je najveći od Velike depresije.

IZLAZ # 3: Finansijalizacija 

S obzirom na ograničene efekte suzbijanja negativnog uticaja hiper-proizvodnje pomoću restrukturiranja neoliberalizma i globalizacije, treći izlaz – finansijalizacija – bio je od suštinske važnosti za održavanje i povećavanje profitabilnosti.

Pošto je ulaganje u industriju i poljoprivredu donelo mali profit zbog prekomernog kapaciteta, velike količine viška novca cirkulisale su ili su bile investirane i reinvestirane u finansijski sektor.

Rezultat je bilo sve veće razilaženje hiperaktivne finansijske ekonomije i stagnantne realne ekonomije. Kako je primetio jedan od izvršnih direktora na stranicama Financial Times-a, „poslednjih godina, došlo je do sve većeg jaza između realne i finansijske ekonomije. Realna ekonomija je rasla … ali ni približno rastu finansijske ekonomije – sve dok se nije urušila.“ Ono što nam ovaj stručnjak ne kaže jeste da jaz između realne i finansijske ekonomije nije slučajan – da je do buma finansijske ekonomije došlo upravo zbog kompenzovanja stagnacije kao posledice hiper-proizvodnje realne ekonomije.

Jedan pokazatelj super-profitabilnosti finansijskog sektora je profit, koji je u američkom proizvodnom sektoru iznosio jedan odsto američkog bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok je u finansijskom sektoru dostigao dva odsto. Drugi pokazatelj je činjenica da finansijski sektor pokriva 40 odsto ukupnog profita američkih finansijskih i nefinansijskih kompanija iako je odgovoran za samo pet odsto američkog bruto domaćeg proizvoda (a i to je, vrlo verovatno, preterana procena).

Problem sa ulaganjem u finansijske poslove je u tome što se takvo ulaganje svodi na izvlačenje vrednosti iz već stvorene vrednosti. Ono, doduše, može da stvori profit, ali ono ne stvara novu vrednost; samo industrija, poljoprivreda, trgovina i usluge stvaraju novu vrednost. Zbog toga što profit nije baziran na stvorenoj vrednosti, ulaganja su postala volatilna, a cene akcija, obveznica i drugih oblika investiranja radikalno mogu da odstupe od njihove realne vrednosti. Na primer, akcije Internet kompanija mogu da nastave da rastu do neslućenih visina, podstaknute uglavnom spiralnom nadogradnjom finansijske vrednosti.

Tako profiti zavise od korišćenja prednosti rastućih cena finansijskih instrumenata koje odstupaju od vrednosti roba, a koje se zatim prodaju pre nego što im stvarnost nametne „korekciju“, što će reći, povratak na realnu vrednost. Radikalni rast cene neke aktive koji daleko premašuje realnu vrednost naziva se formiranjem mehura.

Pošto profitabilnost sada zavisi od uspeha u spekulacijama, ne iznenađuje to što se finansijski sektor kreće od jednog do drugog mehura, ili od jedne do druge spekulativne groznice.

Podstican spekulativnom groznicom, kapitalizam zasnovan na finansijama doživeo je oko 100 finansijskih kriza od kada su tržišta kapitala deregulisana i liberalizovana 1980-ih, a najozbiljnija kriza pre ove sadašnje je Azijska finansijska kriza iz 1997.

Dinamika urušavanja hipotekarnih kredita

Trenutni kolaps Vol Strita vuče korene iz Tehnološkog mehura kasnih 1990-ih, kada su se cene akcija novoosnovanih internet kompanija vinule u nebo, da bi se zatim stropoštale, rezultirajući gubitkom of 7 biliona dolara vredne aktive i recesijom tokom 2001-2002.

Labilna monetarna politika Federalnih rezervi pod Alanom Grinspenom podstakla je Tehnološki mehur, a kada je došlo do pada, Grinspen je u junu 2003, u pokušaju da spreči dugotrajnu recesiju, smanjio baznu stopu na najniži nivo u periodu od 45 godina od 1,0 odsto i zadržao je na tom nivou više od godinu dana. Efekat je bilo pravljenje još jednog mehura, ovoga puta stambenog.

Još 2002. godine progresivna ekonomija upozoravala je na mogućnost mehura na tržištu nekretnina. Međutim, čak i 2005, tadašnji predsednik Saveta ekonomskih savetnika, a danas predsednik Upravnog odbora Federalnih rezervi, Ben Bernanke pripisao je porast cena nekretnina u Americi „snažnim ekonomskim fundamentima“ umesto spekulativnim poslovima. Zar je onda čudno što je bio potpuno zatečen izbijanjem krize hipotekarnih kredita u leto 2007?

Kriza na tržištu hipotekarnih kredita ne spada u slučaj ponude koja premašuje potražnju. „Potražnja“ je u velikoj meri bila isfabrikovana spekulativnom groznicom građevinskih preduzetnika i investitora koji su želeli da izvuku ogromne profite na osnovu dostupnosti stranog novca – uglavnom azijskog i kineskog porekla – koji je tokom poslednje decenije preplavio SAD. Skupi stambeni krediti agresivno su prodavani milionima onih koji inače ne bi mogli da ih priušte, uz „primamljive“ kamatne stope koje bi kasnije bile promenjene kako bi se uvećao prihod od novih kućevlasnika.

Kako su problematični stambeni krediti postali tako ozbiljan problem? Razlog je taj što je ova imovina bila „sekjuritizovana“ – tj. konvertovana u specijalnu robu nazvanu „kolateralizovane dužničke obligacije (CDO), koja je omogućila spekulisanje na bazi mogućnosti da kredit neće biti otplaćen. Zatim su kreatori kredita prodavali ove instrumente različitim posrednicima koji su potcenili rizik, kako bi ih se što pre oslobodili i prebacili u druge banke i strane finansijske institucije.

Ideja je bila da se što pre proda, uzme novac unapred i napravi čist profit, a rizik proturi nekom od naivčina – stotinama hiljada institucija i individualnim investitorima koji su kupili hartije podržane zalogom. To se zvalo „širenjem rizika“, i zapravo se smatralo dobrim jer je olakšavalo bilanse finansijskih institucija, omogućavajući im da se upuste u druge kreditne aktivnosti.

Kada su podignute kamatne stope drugorazrednih kredita, kredita sa promenljivom kamatom i drugih stambenih kredita, igri je došao kraj. Postoji oko četiri miliona „loših“ kredita koji će najverovatnije ostati neotplaćeni tokom sledeće dve godine, i pet miliona drugih stambenih i ostalih „fleksibilnih kredita“, krojenih da ulove i najskeptičnijeg potencijalnog kućevlasnika, koji će takođe ostati neotplaćeni tokom narednih nekoliko godina. Ali hartije čija je vrednost dostigla čitavih 2 biliona dolara već su bile ubačene, poput virusa, u globalni finansijski sistem. Gigantski krvotok globalnog kapitalizma bio je smrtno zaražen. A, kao i sa kugom, mi ne znamo ko je i koliko njih je fatalno zaraženo sve dok sami ne posrnu, jer je čitav finansijski sistem postao krajnje netransparentan zbog nedostatka regulative.

Što se tiče kompanija Lehman Brothers, Merrill Lynch, Fannie Mae, Freddie Mac, Bear Stearns, Bank of America i Citigroup, gubici predstavljeni ovim toksičnim hartijama naprosto su premašili njihove rezerve. Otada su se islandske banke i veliki broj evropskih finansijskih institucija priključile spisku žrtava. Neke su, kao Lehman Brothers, bile puštene da umru, ali većina se održava u životu obilatim ubrizgavanjem novca poreskih obveznika, jer vlade žele da banke nastave sa kreditiranjem kako bi održale realnu ekonomiju.

Kolaps realne ekonomije

Ali, umesto da obavljaju svoj primarni zadatak kreditiranja ne bi li olakšale proizvodnju, banke se drže svoje gotovine ili otkupljuju konkurente radi jačanja svoje finansijske baze. Ne iznenađuje što je, sa ključanjem krvotoka globalnog kapitalizma, bilo samo pitanje vremena kada će realna ekonomija početi da pada. Ikona maloprodaje, kompanija Woolworth, propala je u Velikoj Britaniji, američka automobilska industrija prima hitnu pomoć, a čak i moćna Tojota pretrpela je do sada neviđeni pad profita. Sa padom američke tražnje, Kina i Daleki istok gledaju kako njihova roba trune na dokovima, što vodi do još većeg pada njihovih privreda i masovnih otpuštanja.

Globalizacija je omogućila da ekonomije koje zajedno rastu zajedno i propadaju, nečuvenom brzinom, u slomu čiji se kraj ne nazire.

Autor Valden Belo (Walden Bello) je član Transnacionalnog instituta i profesor na Univerzitetu na Filipinima, Diliman; Puna verzija teksta objavljena je u Philippine Daily Inquirer, a skraćenu je objavio BBC.