Uskoro se navršava deset godina od „srpske oktobarske revolucije“ (2000), pa je to prilika da sumiramo šta je u protekloj deceniji postignuto u raznim oblastima, među kojima i u ekonomiji. Tek posle promene vlasti u Srbiji pristupilo se suštinskoj ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države.

Takvo vremensko kašnjenje bio je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede u tranziciji.

Autor: Jovan B. Dušanić  

Nismo izvukli pouke iz grešaka drugih zemalja

„Srpska oktobarska revolucija“ iznenadila je i same lidere DOS-a („Demokratska opozicije Srbije“) koji nisu imali jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta.[1] Upravo je to bila situacija koja je omogućila međunarodnoj zajednici da nam ponudi svoje “dobre usluge” (kroz već gotove programe reformi i inostrane savetnike). Jasno je bilo da se nova vlast u Srbiji neće opredeliti za program ekonomske modernizacije zemlje koji bi se sprovodio u interesu većine njenih građana, nego za jedan univerzalan, već gotov neoliberalni program ekonomskih reformi – baziranih na „Vašingtonskom dogovoru“[2] razrađenom od MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a – a koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije[3] i krupnog kapitala , te jednog uskog kompradorskog[4] sloja koji se formira u zemlji.

Međutim, nove vlasti su euforično nudile viziju savremene demokratske Srbije u kojoj će u kratkom periodu (za godinu, dve) doći do dugoročno održivog ekonomskog prosperiteta i osetnog rasta standarda stanovništva. U tom cilju organizovani su karavani („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“) – sastavljeni od vladinih ekonomskih činovnika i medijski eksponiranih akademskih ekonomista – koji su krstarili gradovima Srbije, a „nezavisna“ sredstva informisanja svemu tome davala su ogromnu medijsku potporu. Neverovatno ali istinito, oni su tu euforiju zasnivali na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor) koja se, u poslednjoj deceniji HH veka pokazala izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana. Uprkos tome ta politika je uporno naturana (od MMF-a) i propagirana (od strane inostranih savetnika i domaćih medijski eksponiranih akademskih ekonomista) mnogim evropskim postsocijalističkim i zemljama Latinske Amerike. Postojalo je preterano verovanje u automatizam tržišnog samoregulisanja (Smitovu „nevidljivu“ ruku tržišta), ali i ubeđenost u potrebu hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.[5]

Ekonomska politika zasnovana na principima Vašingtonskog dogovora vođena je u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala koji imaju ogromnu finansijsku moć, te i mogućnost da u siromašnim zemljama oblikuje politički i medijski prostor i usmeravaju ekonomsku politiku prema svojim interesima, te istovremeno onemoguće bilo kakvu ozbiljnu kritiku. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente Vašingtonskog dogovora.

Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara,[6] tačnije politiku precenjenog kursa dinara koja „poskupljuje“ domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje „jeftinija“. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i „gušenja“ domaće proizvodnje. Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do „gušenja“ domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, dobrim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Problem naših reformatora sastojao se i u tome što oni nisu shvatali da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom robe iz uvoza, kao što je to slučaj u Srbiji. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su one radile suprotno – podsticale su štednju.[7] Jedan od važnijih elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategija razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se podsticao i potcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Sličnim modelom razvoja Kina poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje (15% otpada na strane investicije) i godinama beleži dvocifrene stope rasta.[8]

Svetska ekonomska kriza (2008) napokon je stavila tačku na teorijske sporove o ekonomskom neoliberalizmu.[9] Tako redakcijski uvodnik u jednom od najuglednijih svetskih časopisa Fajnenšl tajms (22. maja 2008) – posvećen zaključcima Izveštaja Komisije za rast i razvoj – počinje rečenicom: „Vašingtonski konsenzus – stabilizuj, privatizuj i liberalizuj – mrtav je”.

Naime, 2006. godine je formirana Komisija za rast i razvoj (na čelu koje je bio nobelovac Majkl Spens, a u njenom radu je pored 21 stalnog člana iz 18 zemalja, učestvovalo još oko 300 uglednih stručnjaka) i ona je proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u periodu od 1950. do 2005. godine (koje su u kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad 7 odsto), s ciljem da zemlja u razvoju ponudi preporuke za optimalnu – dugoročno održivu – strategiju razvoja.

Zaključak Komisija je da nema jedinstvenog recepta za razvoj, ali ono što je zajedničko za analiziranih 13 ekonomski najuspešnijih država jeste da su na čelu ovih država bile veoma sposobne, aktivne i pragmatične vlade koje su imale ključnu ulogu u razvoju ekonomije i bile posvećene ekonomskom rastu. Mada ne daje gotove recepte, Izveštaj se distancira od vladajuće neoliberalne ekonomske dogme, i u njemu se konstatuje da analizirane zemlje, u sprovođenju razvojne politike, nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu. Često su pribegavale potcenjivanju vrednosti domaće valute i zaštiti domaće privrede od spoljne konkurencije. Pored toga, iz Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću štednju.

Ne izvlačimo pouke ni iz sopstvenih grešaka

Sa izbijanjem svetske ekonomske krize srpska privreda doživljava kolaps. Ali svetska ekonomska kriza je dobro došla vladinim ekonomskim „reformatorima“ i medijski eksponiranim akademskim ekonomistima koji su sada za sve privredne probleme okrivljivali svetsku ekonomsku krizu – „kriza nije domaća, nego nam je uvezena“. Tako su sebe amnestirali za pogrešnu ekonomsku politiku koju su sprovodili i propagirali od 2000. godine. Čak, pošto nisu odgovorni za kolaps srpske privrede ubeđuju nas da su upravo oni ti koji se uspešno „nose“ sa svetskom ekonomskom krizom, te da je – zahvaljujući adekvatnim merama koje su oni blagovremeno preduzeli – srpska privreda zabeležila manji pad BDP-a, čak i od mnogih razvijenijih zemalja.

Obe ove tvrdnje su isto tako tačne koliko i tvrdnje potpredsednika ekonomskog dela srpske vlade (mr Božidar Đelić i mr Mlađan Dinkić) – koje smo od njih slušali na početku svetske ekonomske krize – da će nas globalna kriza zaobići i da ona, čak, predstavlja našu razvojnu šansu.

Ako detaljnije analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultate koji su u Srbiji postignuti do izbijanje svetske ekonomske krize (2008) godine,[10] lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu. Do izbijanja svetske ekonomske krize većina državne (društvene) imovine je rasprodana i najatraktivniji deo (takozvano „porodično srebro“) prešao je u ruke stranaca, a spoljni dug je višestruko povećan. Spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara), već je u 2008. godini dostigao 30 milijardi dolara. Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacioni prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Taj priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bio usmeren u tekuću potrošnju. U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za neverovatnih 35% veća od BDP-a.[11] Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio osim što je rasprodavao očevinu (privatizacija) i zaduživao se kod komšija (inokrediti) i sve to odmah „protraćio za bolji život“ (tekuću budžetsku potrošnju).[12]

Spoljnotrgovinski deficit koji je u Srbiji do 2000. bio manji od 2 milijarde dolara godišnje u prvoj polovini 2008. godini iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara,[13] a industrijska proizvodnja u 2007. godini je za 4,75% manja nego 1998. godine – u vreme ekonomskih sankcija.[14] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije godišnji rast BDP-a kretao se u periodu 2000–2007. godina od 2,4 do 8,3% što je na nivou proseka drugih zemalja u tranziciji. U istom periodu, prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj (www.ebrd.com), od 29 zemalja u tranziciji – 14 zemalja je imalo viši, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Ovakav rast BDP-a je više nego skroman, imajući u vidu: izuzetno nisku statističku osnovu sa koje se startovalo posle velikog pada BDP-a u devedesetim godinama (zbog raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju i prihvat stotina hiljada izbeglica, uništavanja privrede neopravdanim ekonomskim sankcijama i NATO agresijom itd.), te velikih deviznih priliva (kroz privatizaciju i nova zaduženja) i skidanje ekonomskih sankcija i normalizacije odnosa sa svetom.[15]

Mnogo bolji pokazatelj uspešnosti ekonomske politike od rasta BDP-a jeste podatak o broju zaposlenih, a prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku broj zaposlenih u Srbiji je (godišnji prosek) 2007. godine (2,002.344) i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine (2,101.668)[16].

Istina je da je inflacija od 40%, koliko je iznosila u 2001. godini, u narednim godinama smanjivana i u 2007. godini svedena je na oko 10%. Međutim, teško je smatrati i to nekim uspehom pošto se Srbija na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007. godini, nalazi na neslavnom 124. mestu od ukupno 131 rangirane zemlje.

Iz svega do sada rečenog jasno je da katastrofalno stanje u srpskoj privredi posledica, pre svega, pogrešne ekonomske politike koja se godinama sprovodi, a svetska ekonomska kriza samo je ubrzala i zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da „bećarska ekonomija“ ne može dugo da traje i da uvek ima tragičan završetak.

Manji pad BDP-a u Srbiji, na početku svetske krize, od mnogih razvijenijih zemalja isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada uspešno „parirala“ svetskoj ekonomskoj krizi, nego, nažalost, slabosti naše privrede – malog obima proizvodnje i loše njene strukture, te izrazito malog izvoza. U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista (na čelu sa prof. dr Janezom Prašnikarom)[17] o posledicama ekonomske krize, konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps svetske trgovine, koji se dogodio između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala 2009. godine. Pad svetske razmene bio je mnogo veći od pada BDP-a. Zbog toga su globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje koji su veliki izvoznici i proizvođači robe „sa mogućnošću odgođene potrošnje“ („postponeable goods“) – trajnih potrošnih i investicionih dobara. Iz podataka o recesiji koje oni navode vidimo da je pad BDP-a u drugom kvartalu 2009. u odnosu na prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1%, u Švedskoj 7,0%, a u Srbiji 3,5% i Makedoniji 1,4%. Neće biti da su srpski ekonomski činovnici bili mnogo uspešniji u ublažavanju posledica svetske ekonomske krize od ekonomskih eksperata vlada Nemačke i Švedske, a da su veće umeće, čak i od naših, pokazali vladini ekonomski funkcioneri Makedonije, a naročito Albanije (koja je zabeležila pad BDP-a od samo 0,7%).

Kao što nisu bili u pravu na početku svetske ekonomske krize (nije nas zaobišla i nije bila razvojna šansa), ministri naše vlade greše i danas (kad tvrde da je globalna kriza odgovorna za naše probleme, te da se oni uspešno nose sa njenim posledicama). Nažalost, isti ti ministri nam skoro punu deceniju nude stalno nova i nova obećanja („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“, „Stotine hiljada novih radnih mesta“, „Hiljadu evra za akcije“, „Bolji život“ …), koje se ubrzo pokazuju kao jedne u neprekidnom nizu obmana,[18] a građani posle svake od njih sve lošije žive i strahuju za svoju i budućnost svojih potomaka. Ovakvom ekonomskom politikom mi smo pojeli, ne samo svoju nego, i budućnost budućih generacija.[19]

Gde smo sada i kuda idemo?

Ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, stanje srpske privrede je danas – deset godina posle „srpske oktobarske revolucije“ – teže nego 2000. godine,[20] i to ne samo što je, u međuvremenu, država (ras)prodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih sredstva usmerila, pre svega, u tekuću budžetsku potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Razlog tome nalazi se i u sledećem. Prvo, posle pada jednog neuspešnog režima postojala je velika narodna energija koja se mogla kanalisati ka istinskoj modernizaciji Srbije, a koju je teško sprovesti ukoliko se za nju ne može da pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđen da se reforme sprovode u njihovom interesu. Drugo, kraj 20. i početak 21. veka bio je period dinamične svetske ekonomske konjukture i ekspanzije, a sada se svetska privreda nalazi u ozbiljnoj ekonomskoj krizi, što će se nepovoljno odraziti i na srpsku privredu. I treće, pogrešnom politikom tranzicije ne samo da je propušteno dragoceno vreme nego su učinjena i ozbiljna pogoršanja u mnogim segmentima privrede.

Kreatori (MMF), realizatori (politička i ekonomska elita na vlasti)[21] i propagatori – ubeđivači (medijski eksponirani oportunistički akademski ekonomisti) ekonomske politike koja se u Srbiji vodi već deset godina, napokon nam saopštavaju da je „iscrpljen dosadašnji model razvoja“, te da se neophodne korenite promene u ekonomskoj politici („reforma reformi“) i oni se sada nude kao spasioci koji će bitno drugačijom ekonomskom politikom – od one koju su kreirali, sprovodili i propovedali u poslednjoj deceniji – građanima obezbediti toliko obećavani „bolji život“.

Kako će izgledati jedna celovita i konzistentna nova – bitno izmenjena – ekonomska politika nismo mogli da saznamo od njenih kreatora, realizatora i propagatora – ubeđivača, ali se jasno vidi da naši reformatori nastavljaju sa (ras)prodajom „porodičnog srebra“ i zaduživanjem u inostranstvu. Istina obećavaju da će na taj način prikupljena sredstva usmeriti za razvoj zemlje, a ne u tekuću budžetsku potrošnju, kako je to činjeno do sada. Pored toga, država će se mnogo aktivnije i direktnije uključiti u privlačenje inostranih investicija. Prvi konkretni primeri te nove politike jesu prodaja Telekoma (gde će država od većinskog postati manjinski vlasnik) i zajedničko ulaganje sa Fijatom (gde će država biti manjinski vlasnik).

Ne ulazeći u tajming i detalje potpisanog ugovora sa Fijatom, postavlja se načelno pitanja konkretnog opredeljenja srpskih vlasti: da li je bilo mudro da država ulaže sredstva i stiče (manjinsko) vlasništvo u (ne tako profitabilnoj) automobilskoj industriji kada se, kroz privatizaciju, oslobađala (većinskog) vlasništva u oblastima koje su mnogo profitalnije (energetika i telekomunikacije)? Teško je u tome (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku ?

Drugo načelno pitanje vezano je za obezbeđenje velikih povlastica inostranom investitoru.[22] Istina ovakva praksa je u duhu programa reformisanja privreda baziranih na Vašingtonskom dogovoru (koji je razrađen krajem osamdesetih godina 20. veka i prvo primenjivan u zemljama Latinske Amerike), a kuda sve to vodi možemo da vidimo i iz iskustva Meksika. Meksiko je, sprovodeći neoliberalni program reformi, doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju su u takozvane „makiladore“ (maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno osnivanje sindikata. Šteta koju Meksiko ima od „makiladora“ procenjuje se da iznosi oko 15 milijardi dolara godišnje, zaposleni rade u ropskim uslovima, a ogromna masa stanovništva živi u uslovima bede koja nije zabeležena u Meksiku ni u vreme diktature Diasa (krajem 19. i početkom 20. veka).

Što se tiče odluke srpske vlade o prodaji (40% od ukupno 53% akcija koje su u vlasništvu države) Telekoma i ovde postoji mnogo spornih pitanja. Javnost nije upoznata da je bilo ko uradio studiju opravdanosti prodaje na osnovu koje je doneta odluka o prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane prihode. Telekom je najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenima, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored jake konkurencije u mobilnoj (Telenor, VIP) i fiksnoj (Telenor) telefoniji. Nije poznato da li su se ozbiljno analizirala iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operaterima prodale telekomunikacije i gde su, u većini slučajeva, novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga.

Na čitav niz drugih pitanja takođe nema odgovora od naših vlasti, kao što su: zašto prodavati sada u vreme krize kada se ne može postići adekvatna cena; prodajom 40% akcija favorizuje se nemački Dojče Telekom (u kome je Nemačka država – sa 32% – ubedljivo najveći akcionar i u celosti kontroliše sve odluke koje se donose u kompaniji) i drugi potencijalni kupci će biti manje (ili neće biti uopšte) zainteresovani za učešće na tenderu, što će oboriti cenu i Srbija će izgubiti tzv. premiju za preuzimanje (procenjuje se da bi taj gubitak mogao da iznosi nekoliko stotina hiljada evra); potpuno se zanemaruje bezbednosni aspekt (kontrola podataka i prisluškivanje) prelaska telekomunikacija u ruke stranaca; itd.

Sa najvišeg mesta u državi smo ovih dana mogli da čujemo (intervju za dnevni list Pres, 3. april 2010) „da država prodaje deo akcija Telekoma zato što država ne treba da upravlja privredom. Kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom… Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne. Prodaja Telekoma u suštini znači da jedno preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik.“ Ako je sve to tako, kako objasniti i činjenicu da su dominantni telekomunikacioni operatori u državnom vlasništvu u mnogim evropskim modernim zemljama sa tržišnom ekonomijom (Norveška, Italija, Švedska, Finska, Švajcarska, Slovenija…). Zatim, kako onda objasniti da poslednjih nekoliko decenija, kao i u vreme aktuelne ekonomske krize, upravo „komunistička“ Kina beleži ogromne ekonomske uspehe, sa kojima ne mogu da se uporede „moderne zemlje sa tržišnim ekonomijama“.

Ranije, kada je privatni (po pravilu, 100%) vlasnik bio i menadžer, privatna svojina je bila efikasnija od državne i tada je to mogao da bude „aksiom“. Danas kada imamo ogromnu disperziju vlasništva velikih kompanija (najveći privatni akcionari raspolažu samo sa nekoliko procenata vlasništva) došlo je do razdvajanja vlasništva i upravljanja.[23] Zbog toga privatizacija ne garantuje da „preduzeće iz manje efikasnog oblika svojine prebacujemo u efikasniji svojinski oblik“.[24] Uostalom država je ranije prodala Mobtel norveškoj državnoj kompaniji Telenor, koja (mada državna) spada u red svetski najuspešnijih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo kroz privatizaciju našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti ekonomije, prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje. Teško je i ovde (sa stanovišta interesa Srbije i ogromne većine njenih građana) videti bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku?

U istom intervju možemo da pročitamo tvrdnju da ćemo posle privatizacije srpskih državnih kompanija dobiti nove vlasnike – velike multinacionalne kompanije, a što će „pozitivno uticati na korporativno upravljanje“. Međutim, i ovde se postavlja pitanje koliko će od toga koristi imati Srbija i njeni građani. Verovatno će kupljena firma ulazeći u sastav nove velike kompanije postati efikasnija, ali kao karika u transnacionalnoj kompaniji koja i ubire koristi te povećane efikasnosti (robno-novčanim transakcijama unutar transnacionalnih kompanija profit ostvaren u našoj zemlji lako se prebacuje u inostranstvu, i u značajnom iznosu izbegava plaćanje poreza u budžet Srbije). Od državnih činovnika se očekuje da preduzimaju mere koje će pozitivno uticati na Srbiju i njene građane, a ne transnacionalne kompanije i njihove centrale u inostranstvu.

Međutim, čini mi se da je objašnjenje za prodaju Telekoma mnogo jednostavnije.[25] Država nastavlja dosadašnju ekonomsku politiku i daljom privatizacijom nastoji da dođe do sredstava kako bi se popunile „rupe“ u državnom budžetu i obezbedila sredstva za ostanak na vlasti, mada nas uveravaju da prihodi od prodaje Telekoma neće ići za tekuću potrošnju (kao do sada) nego će biti usmeren u izgradnju autoputeva.[26] Verovatnije je da se prodajom Telekoma žele obezbediti sredstava koja bi omogućila nastavak „bećarskog života“ još godinu–dve, a posle će na red da dođe EPS (Elektroprivreda Srbije) i još ponešto (Srbijašume, Srbijavode…) što je preostalo za prodaju. Međutim, od kreatora, realizatora i propagatora ovakve ekonomske politike u Srbiji nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle kada sve rasprodamo?

Gde su bili akademski ekonomisti?

Odgovornost za dosadašnju pogrešnu ekonomsku politiku snosi, pre svega, srpska ekonomska i politička elita na vlasti, ali dobrim delom i naši akademski ekonomisti koji su – sa retkim izuzecima – godinama podržavali i propagirali pogrešan koncept ekonomske politike. Zbornici radova sa prethodnih naučnih skupova Naučnog društva ekonomista, a naročito Saveza ekonomista Srbije, to odlično ilustruju.

Decenijama u ekonomiji vlada neoliberalna dogma o prednostima slobodnog tržišta, koje su proglašene ekonomskim aksiomima koji se ne mogu dovoditi u sumnju. Nauka, pa i ekonomska, zahteva i nešto više od tih dogmatskih znanja – ona zahteva, pre svega, sposobnost mišljenja. Međutim, neoliberali su se pretvorili u jednu netolerantnu sektu,[27] koja ne dozvoljava bilo kakvo drugačije mišljenje, koje bi dovodilo u pitanje (u sredstvima masovnog informisanja, na savetovanjima, u izdavačkim kućama, univerzitetima…) ispravnost njihovog dogmatskog učenja.[28] Zbog toga svi čitaju i slušaju varijacije na jedno te isto dogmatsko učenje, i imaju standardna znanja, pošto znaju isto kao i drugi, a kako su celokupnu ekonomsku nauku redukovali na neoliberalizam, oni danas, umesto fijaska neoliberalizma (koji nikada nije bio potvrđen u ekonomskoj teoriji, a nije ga potvrdila ni istorijska praksa),[29] govore o krizi celokupne ekonomske nauke.

Zbog neoliberalnog dogmatizma postoji nemali broj akademskih ekonomista koji jednostavno veruje u ono što govori jer takve stavove zastupaju i skoro svi koje čitaju u zapadnoj mejnstrim literaturi, koji se pojavljuju na domaćoj javnoj sceni, koji imaju uvodne referate na savetovanjima, koji su od „nezavisnih“ sredstava informisanja promovisani u eksperte, koji su zauzeli ključne resore u državi, te dobro plaćena mesta u institucijama svetske oligarhije i velikih transnacionalnih kompanija. Mnogo je ozbiljniji slučaj sa onima koji dobro znaju pravo stanje stvari ali javno podržavaju i propagiraju nešto sasvim drugo što je u interesu svetske oligarhije i domaće kompradorske elite, rukovodeći se, pri tome, pomodnim doktrinarstvom, ideološkim fanatizmom, političkim simpatijama ili jednostavno time što se to dobro plaća.[30]

Sve do izbijanja svetske ekonomske krize u Srbiji je postojalo „horsko pevanje“ većine naših akademskih ekonomista kako je jedino ispravan upravo ovakav reformski put koji se u Srbiji realizuje od 2000. godine. Ali sada kada su teorijske rasprave o ekonomskom neoliberalizmu postale bespredmetne (pošto je neoliberalni model reformisanja privrede i u praksi doživeo fijasko) počeli su da ga glasno kritikuju i mnogi naši medijski najeksponiraniji ekonomisti – višedecenijski profesionalni „ubeđivači“ ili ljudi za svako vreme[31] – isti oni koji su donedavno glasno i vatreno podržavali isti taj neoliberalni tržišni fundamentalizam i na njemu zasnovane reforme koje su se sprovodile u Srbiji. Kako je neuspeha dosadašnje ekonomske politike sve više i više – njenih pristalica je sve manje i manje, pošto malo ko hoće da prizna i svoje učešće u tom neuspehu. Dosadašnji reformatori i njihovi akademski ekonomisti (uz „preporuku“ MMF-a) sada ne govore o fijasku ekonomske politike (koju su u prethodnoj deceniji kreirali, sprovodili i propovedali u Srbiji), nego o jednostavnoj potrebi „reformi reforme“ kojom bi se sa potrošačke prešlo na razvojnu ekonomsku politiku.

Krajem marta 2010. godine na predsedništvu Saveza ekonomista Srbije predloženo je usvajanje rezolucije „kojom bi se osudili zločini vlasti protiv privrede i građana“, te da se „naša strukovna organizacija izvini i ukaže na činjenicu da nije uticala, kao što nije mogla ni da spreči, brojne monstruozne mere vlade“. Nažalost, akademski ekonomisti nisu bili bez bilo kakvog uticaja na „zločine vlasti protiv privrede i građana“ jer je većina njih na savetovanjima „naše strukovne organizacije“ godinama podržavala i propagirala pogrešan koncept ekonomske politike vlade. Zbog toga bi bilo mnogo bolje od donošenja bilo kakvih rezolucija da za početak članovi redakcijskih odbora i programskih saveta Naučnog društva ekonomista, napokon, dozvole javno iznošenje i drugačijih stavova od onih koje oni zastupaju (bez obzira na lične motive kojima se, pri tome, rukovode). Svako od nas svojim imenom i prezimenom potpisuje ono za što se zalaže, a vreme će pokazati ko je bio u pravu.

(Referat podnet na naučnoj konferenciji „Ekonomsko-socijalna struktura Srbije – učinci prve decenije tranzicije“, koja je održana 8. maja 2010. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, u organizaciji Naučnog društva Srbije, Akademije ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu)

[1]. “Ova priča trebalo bi da ilustruje ogromnu i skoro ničim ograničenu moć koju je u jednom istorijskom trenutku imao DOS, odnosno dvadesetak ljudi koji su ga personifikovali, kao i bezbroj načina na koje je mogao da je upotrebi i zloupotrebi, dobro iskoristi ili upropasti… Sećam se kako je i sam Đinđić, kao alfa i omega DOS-a, u trenutku kada smo mu potvrdili ranije dogovoreni mandat premijera, i kada se spremao da piše program buduće Vlade, pitao da li neko pri ruci ima onaj program koji je u naše ime napravio G17, otvoreno priznajući da ga nije ni pročitao… Posle svega što se dogodilo, i još više što se nije dogodilo, izgleda da ni svoj program nije čitao.” (Ovo je napisao “insajder”, jedan od lidera DOS-a i pot-predsednik u Vladi Srbije – Miodrag Mile Isakov u svojoj knjizi: Parados, 2005, str. 35–36).

[2] Videti detaljnije u knjizi: Prof. dr Jovan B. Dušanić: Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Nova Evropa, Beograd 2007.

[3] Kada govorimo o svetskoj oligarhiji mi pod tim pojmom, jednostavno rečeno, podrazumevamo veoma složenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korporacija i banaka, naučnih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiču na formiranje javnog mnjenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda velikog broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala.

[4] Portugalska imperija na Istoku počivala je na domaćim posrednicima zvanim comprados. Kad su 1842. godine Britanci dobili opijumski rat protiv Kineza, isto su tako pronašli domaće „stručnjake za varvarska pitanja“, koji su govorili pidžin-engleski, da im vode poslove na lokalnom nivou. Ono po čemu su se ovi ljudi izdvajali jeste prezir koje su gajili prema svom narodu, njegovoj kulturi i istoriji. Postajali su kosmopolite i nekritički su prihvatali sve što je dolazilo od strane kolonizatora. Uporno ponavljajući da se u zemlji ništa dobro ne može da uradi „bez spoljnih pritisaka“ (u savremenoj varijanti su to MMF, Evropska unija…) širili su defetizam u sopstvenom narodu i afirmisali podanički mentalitet, te zagovarali starateljstvo nad sopstvenim narodom, a sebe nudili za posrednike – stručnjake za varvarska pitanja.

[5] Razvijene zemlje (u prvom redu, SAD) su zemljama u razvoju naturale nesputano delovanje tržišta i povlačenje države iz privredne sfere, a kod sebe su radili drugačije. Američki princip dowhatwesay, notwhatwedo– radi to što mi govorimo, a ne to što mi radimo – SAD sprovodi se neverovatnom upornošću i licemerjem. Iznenađuje kako je mnogo zemalja koje to prihvata, te domaćih oportunističkih akademskih ekonomista koji to propagiraju.

[6] Ono čime su se naši ekonomski „reformatori“ i njihovi neoliberalni istomišljenici od 2000. godine posebno ponosili jeste stabilan kurs dinara i „zdrav“ bankarski sistem. Neverovatno ali istinito dokazivali su da može postojati jak novac i zdrave banke u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere. Štaviše, bivši guverner mr Mlađen Dinkić je javno isticao da očekuje da će za to dobiti i Nobelovu nagradu iz ekonomije.

[7] Prema najnovijoj listi Svetskog ekonomskog foruma od 133 rangirane zemlje Srbija se nalazi tek na 125. mestu po stopi štednje, te 124. po efikasnosti pravnih institucija, 130. po efikasnosti ekonomske politike, 131. po stepenu tržišne dominacije. Ono što posebno zabrinjava jeste da se Srbija nalazi na 132. mestu po odlivu mozgova (iza nas je samo Gvajana). Ogroman odliv mozgova iz zemlje i, više nego zabrinjavajuća, demografska situacij su možda najbolji pokazatelj ne samo trenutnog stanja, nego i predviđanja srpske budućnosti i imaće dalekosežne negativne posledice. Nedeljnik NIN (11. februar 2010) piše da je početkom februara u opštini Crna Trava (istog tog niškog regiona) rođena prva beba posle 18 meseci. Siromaštvo i besperspektivnost doprinose „beloj kugi“, koja se nadvila nad Srbijom, ali i činjenica da su mlade žene često prisiljene od poslodavaca da se obavezuju da nekoliko narednih godina neće rađati decu kako bi dobile ili zadržale radno mesto, a vlast to toleriše.

[8] Ali u Srbiji „mali interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma. A srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja“ (Slobodan Antonić: Elita, građanstvo i slaba država, Službeni glasnik, Beograd, 2006). Međutim, o kakvoj državnoj viziji i snaženju nacionalnog samopouzdanja može da se govori kada prvi na izbornoj listi „«Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“ (Politika, 23. mart 2007) kaže: „Nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protračiti svoj život onako kako traže preci ili onako kako on misli da će tražiti potomci. Mi nemamo pravo ni zbog čega, ponavljam, ni zbog čega, da ljudima ugrožavamo normalan, siguran, bolji život…Cela istorija je sazdana na nepravdama, uvek su jači tlačili slabije… Mi smo suočeni sa tim pragmatizmom velikih sila ili pragmatizmom moći koji je u stanju da nametne međunarodne odnose.“

[9] „Jedinstvene definicije neoliberalizma nema. Reč je o skupu ideja koje se kreću od onih koje bih nazvao „neoliberalizam light“, a formuliše ih „Vašingtonski konsenzus“, do nečega što bi se moglo nazvati „hardcore neoliberalizam“, i koji najjasnije oslikavaju ideje Miltona Fridmana, ili još radikalnijeg Grovera Norkvista. Za hardcore neoliberale, Vašingtonski konsenzus je preuzak ekonomski, a pogotovo politički okvir. Njihov fokus nije toliko na tržištu čija je uloga nesporna i neprikosnovena – on je daleko više usmeren ka državi, njenom mestu i ulozi. Manje ili više eksplicitno, traži se radikalna reforma države i svođenje njenih funkcija na minimum. U tom kontekstu, moderna neoliberalna država bi trebalo da liči na onu iz XIX veka.Grover Norkvist, predsednik udruženja „Amerikanci za poresku reformu“, smatra da državu treba tako smanjiti da ona može stati u kadu – a potom je tu i udaviti. Ovo je kratak, slikovit i efektan iskaz koji najbolje objašnjava suštinu neoliberalne ideje. Guru neoliberalizma, ekonomista-nobelovac Milton Fridman, u svojim najpoznatijim ideološkim knjigama kakve su Kapitalizam i sloboda i Slobodan da bira, iskazuje sličan osnovni stav, naravno manje brutalno, i suvišno je reći, veoma vešto argumentovano.“ (Nebojša Katić: Neoliberalni koreni svetske ekonoske krize)

[10] U međuvremenu, od izbijanja svetske ekonomske krize, stanje u srpskoj privredi se znatno pogoršalo. Slika srpske ekonomske realnosti u 2009. godini je još sumornija: umesto ranijeg skromnog rasta apsolutni pad BDP i rapidno smanjenje broja zaposlenih (1,889.085 u 2009), industrijska proizvodnja je manja za 12%, površine zasejane pšenicom su najmanje od Drugog svetskog rata i dva puta manje nego 1990. godine, bruto investicije su smanjene za 25%, izvoz robe i usluga smanjen je za 22%, a uvoz opreme za 40%, te repromaterijala za 16%, spoljni dug je porastao na 33 milijarde dolara, računi 70 hiljada preduzeća su u blokadi, bez isplata zarada radi više od 150.000 zaposlenih, itd.

[11] Prof. dr Mlađen Kovačević, Realne i virtuelne ekonomske performanse Srbije u periodu 2000–2007. godine (Zbornik: Tekuća privredna kretanja, ekonomska politika i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine), Naučno društvo ekonomista i Ekonomski fakultet, Beograd 2008.

[12] Ovakva „bećarska ekonomija“ oslonjena je na samo tri potporna stuba – tri PS: prodaj svojinu, pozajmljuj svuda i potroši sve (ili jednostavnije tri P: prodaj–pozajmi–potroši).

Videti knjigu: Prof. dr Jovan B. Dušanić: Bećarska ekonomija, BPŠ, Beograd 2008.

[13] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku spoljnotrgovinski deficit iznosio je u 1998. godini 1,75 milijardi dolara, 1999 – 1,51, 2000 – 1,77, 2001 – 2,54, 2002 – 3,54, 2003 – 4,72, 2004 – 7,23, 2005 – 5,98, 2006 – 6,74, 2007 – 9,73 i 2008. godini 11,9 milijardi dolara.

[14] Indeksi industrijske proizvodnje (1990 – 100) u Republici Srbiji (prema zvaničnim poda-cima Republičkog zavoda za statistiku) iznosili su: 1993 – 41,3; 1994 – 42,2; 1995 – 43,8; 1996 – 46,0; 1997 – 50,6; 1998 – 52,7; 1999 – 39,0; 2000 – 43,3; 2001 – 43,3; 2002 – 44,1: 2003 – 42,8; 2004 – 45,8; 2005 – 46,2; 2006 – 48,4; 2007 – 50,2; 2008 – 50,7; 2009 – 44,6.

[15] Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a pokazuje da sa 80% u tom rastu učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja – sektori koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom „ugušena“, BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvozne robe treba prevesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora).

[16] Smanjenje broja zaposlenih je nastavljeno i broj zaposlenih u Srbiji u 2009. godini iznosio je svega 1.889.085.

[17] Prašnikar, J., Redek, T and Koman, M. 2009. “How are different capitalist systems coping with the current crisis?” u Prašnikar, J. (ed): How are different capitalist systems coping with the current crisis? Ljubljana: Časnik Finance, pp. 9–42.

Mislim da bi bilo interesantno podsetiti se kako je, na opasku novinara (Politika, 14. oktobar 2002) da su slovenački ekonomisti „oterali“ DŽefrija Saksa (svojevremenu megazvezdu tranzicije) iz Slovenije, prof. dr Janez Prašnikar odgovorio: „Nismo ga baš oterali. On je uvek rado viđen gost. Ali slovenački ekonomisti su jasno rekli da imaju svoje stanovište koje je drugačije od njegovog. On je došao u Sloveniju kao što je išao i u razna druga područja. Održao je govor u slovenačkom parlamentu, a mi smo posle otvoreno u javnosti rekli da nije dobar takav tranzicioni put. Javnost je prihvatila naš stav. Saks je imao stav koji je mogao da sprovodi u Mongoliji, ali ne i u Sloveniji.“ U Srbiji nije prisutan DŽefri Saks ali tu je (posle SFR Jugoslavije, Poljske, Rusije, Rumunije) njegov učenik Božidar Đelić koji ovako opisuje početak saradnje sa DŽefrijem Saksom (videti: B. Đelić, „Bolji život treba malo pričekati“, Profil, br. 37/02): Na Harvardu sam odlazio i na časove DŽefrija Saksa…(koji) je uporedo postao savetnik i poljske (Mazjovecki) i jugoslovenske (Ante Marković) vlade. Na jednom od časova on me je tada pitao: „Ti si na –ić. Da nisi slučajno iz Istočne Evrope? Ako znaš ekonomiju – ’ajmo zajedno!“ Bukvalno već dva dana posle toga smo leteli za Varšavu… i neprestano sam boravio u Varšavi ili Beogradu. U nastavku Božidar Đelić kaže: Mene naši ljudi uvek “dobronamerno” pitaju: A ko je to platio?… Dok sam bio u Rusiji, moje troškove snosile su Fordova fondacija, jedna finska fondacija “Vajder”, i na kraju – Harvard, pošto sam bio zaposlen kao savetnik Harvardovog Instituta za međunarodni razvoj. A o Harvardovom Institutu za međunarodni razvoj (Harvard Institute for Internacional Development – HIID) i radu njenih savetnika u Rusiji podrobno piše DŽenin Vedl sa Instituta za evropske, ruske i evroazijske studije Univerziteta DŽordž Vašington. Naslov i podnaslov njenog rada (“Momci sa Harvarda sređuju Rusiju. Kako su najbolji i najbriljantiji američki ‘eksperti’ pomogli da se uništi ruska privreda”) rečito govori sam za sebe. (Videti: Janine R. Wedel, The Harvard Boys Do Russia. How the best and brightest American “experts” helped destroy the Russian economy, The Nation, Vol.266, No.20, June 1, 1998).

[18] „Jedna od najtužnijih pouka istorije čovečanstva glasi: ukoliko nas obmanjuju u dugom vremenskom periodu, mi postajemo skloni da odbacujemo sve dokaze postojanja te obmane. Mi gubimo interes da saznamo istinu. Obmana nas uništava. Jednostavno, biva nam izuzetno bolno priznati i sebi samima da nas (tako dugo i tako bezočno) obmanjuju.“ (Carl Sagan, The Dragons of Eden: Speculation on the Evolution of Human Intelligence, Ballantine Books, New York, 1978).

[19] Američki Indijanci su lepo govorili da „mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka nego je pozajmljujemo od naše dece.“

[20] Neposredno posle „srpske oktobarske revolucije“ nastupio je trijumfalizam DOS-a kada na javnoj sceni nije bilo mesta bilo kakvim disonantnim tonovima koji bi mogli da poremete opštu slavljeničku atmosferu. Ipak uspeo sam da ubedim urednika dnevnog lista Danas da objavi moje tekstove (“Recept za kolonijalne zemlje”, 30. oktobar 2000, te “Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme?”, 8. novembar 2000) kritički intonirane prema ekonomskom programu DOS-a – „Program radikalnih ekonomskih reformi u SRJ“ – koji su uradili ekonomsti G 17. Urednik mi je rekao da moje tekstove objavljuje pošto zna da sam na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. godine bio (kao nestranačka ličnost) kandidat za republičke parlamentarne izbore na listi Demokratske stranke, ali da i dalje smatra preterivanjem moju tvrdnju da ćemo se (ukoliko se bude realizovao ekonomski program koji predlaže G 17) kroz deset godina pitati „da li je za Srbiju bila pogubnija poslednja decenija 20.ili prva decenija 21.veka“. Početkom 2001. godine u jednom od najuglednijih ekonomskih časopisa Finansije (brojevi 1–2/01 i 3–4/01) objavio sam dva opširna članka u kojima sam mogao detaljnije i temeljnije da argumentujem stavove izložene u tekstovima objavljenim u listu Danas.

[21] Lepo to reče poznati naš pisac Milovan Danojlić (Stokholmski sindrom – naša podvrsta, NIN, 5. novembar 2009) da je ova naša takozvana elita obolela od stokholmskog sindroma. „Stokholmski sindrom je duševno usmerenje u kome se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge, pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje, pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji. Naša podvrsta bolesti se, bez sumnje, oslanja na vekovima stvaranu rajinsku psihologiju, provincijalnu inferiornost i zaslepljenost bogatstvom i snagom „velikog sveta“, u uslovima sankcija, blokade i izolovanosti. Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć, duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani, mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi, dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu, gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.“

[22] Predsednik Srbije Boris Tadić je u decembru 2009. godine (u pratnji ministra ekonomije M. Dinkića) otvorio u Prokuplju fabriku za proizvodnju kablova za autoindustriju u okviru nemačke kompanije „Leoni“. Na toj lokaciji ranije je postojala fabrika azbestnih proizvoda „Fiaz“ koja je ovoj nemačkoj kompaniji prodata za 56 miliona dinara (oko 600 hiljada evra). Kompanija „Leoni“ zaposlila je 350 radnika čija zarada iznosi 15.300 dinara (oko 160 evra) mesečno – što je manje od 50% prosečne zarade u Srbiji, a Vlada Republike Srbije dodelila je kompaniji „Leoni“ 6,5 miliona evra na ime podsticaja inostranim investitorima i po 5.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Nije teško izračunati da od sredstava, na ime podsticaja inostranih investitora, države Srbije (tačnije novcem njenih poreskih obveznika) nemačka kompanija „Leoni“ ne samo da odmah dobija sredstva koju je platila za fabriku, nego joj preostaje još novca kojim može da celu deceniju (deset godina) isplaćuje (neto) zarade zaposlenima u fabrici u Prokuplju.

[23] „U srpskoj javnosti se vešto, dugo i uporno stavlja znak jednakosti između državnog vlasništva i državnog upravljanja kompanijom. Upravljanje je uvek posao profesionalnih menadžera, ali državno vlasništvo obezbeđuje stratešku kontrolu nad onim kompanijama čija važnost prevazilazi puki komercijalni interes. Telekomunikacije, energetika ili vodosnabdevanje, na primer, upravo su takve delatnosti“ (Nebojša Katić, „Ono što i vrapci znaju“, Politika, 21. april 2010).

[24] U obraćanju grupe veoma uglednih američkih (nobelovci Kenet Erou, Vasilij Leontijev, Lorenc Klajn, Robert Solou i DŽejms Tobin, i poznati profesori Majkl Intriligejtor i Maršal Poumer) i ruskih (akademici Leonid Abalkin, Oleg Bogomolov, Stanislav Šatalin, Valerij Makarov, Jurij Jeremenko i Dmitrij Lavov) ekonomista Borisu Jelcinu, 1996. godine, se između ostalog kaže da: “…ukoliko i postoji tajna tržišne privrede, ona se ne nalazi u privatnoj svojini nego u konkurenciji.” (Integralni tekst obraćanja videti u knjizi: O.T. Bogomolov, Moя letopisь perehodnogo vremeni, Эkonomika, Moskva 2000)

[25] „Privatizacija bi trebalo da bude lek za sve nevolje. Kad nešto zapne, vlada najavljuje da će to popraviti privatizacijom. A to prevedeno na običan jezik znači da će se opet deo narodne imovine jeftino prodati stranom kapitalu. To je postalo eufemizmom za prodaju najvrednijih preduzeća stranom kapitalu. Već je preko 4/5 banaka – a one predstavljaju jednu od osnovnih poluga ekonomske politike neke zemlje – u stranim rukama. Sad su na redu hoteli, tj. prodaja jadranske obale, ponajlepše – uz egejsku – u Evropi. Upravo je najavljeno da će iduće godine biti “privatizovani”, tj. prodani stranom kapitalu telekomunikacije, elektroprivreda i INA, što su u svakoj privredi najakumulativnije grane. Osim toga, objavljeno je da su za to angažovani strani konsultanti. Strani konsultanti sede u našim državnim ustanovama – kao što su 1945. godine sedeli sovjetski “stručnjaci”. I u to ime odljeva se desetina miliona dolara u inostranstvo. Nekada smo stvarali proizvodne kapacitete, a sad tobože ne znamo njima upravljati. Očigledno se radi o srozavanju zemlje na kolonijalni nivo.“(Prof. dr Branko Horvat: Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, Prometej, Zagreb, 2002)

[26] U periodu 1990–2000. godina u Srbiji je izgrađeno svega 106 kilometara autoputeva (Feketić–Horgoš, Feketić–Kelebija i obilaznica oko Beograda), a u periodu od 2000–2010. godine još manje – 45 kilometra autoputeva (Komren–Prosek, Levosoja–makedonska granica, Severni krak koridora 10 i petlja Orlovača) i 52 kilometra jedne trake autoputa (Beograd–Novi Sad). Gradnja autoputa Pečenjeca–Grabovnica (22,5 km) započela je 1977. i završena 2005. godine. Poređenja radi u Hrvatskoj je od raspada SFRJ u promet pušteno preko 1.400 kilometara autoputeva. (Izvor: JP „Putevi Srbije“, dnevni list Politika, 28. mart 2010)

[27] „Postojalo je vreme kada se za javnu borbu za naučnu istinu spaljivalo na lomači, zato što je tako htela inkvizicija. Sada umesto tog sredstva fizičkog, psihološkog i političkog terora – krajnje brutalnog, ali dugoročno neefikasnog, što treba imati u vidu – imamo sredstva masovnih informacija. S jedne strane, bez njih ne možeš da se probiješ sa važnim istinama i lučima znanja širokoj javnosti, ali s druge strane, ona su omiljeno mesto demagoga i lažova. Zbog toga, ne preostaje ništa drugo, nego boriti se i tako mahati tim mačem, tj. rečima, kako bi zadavao tačne udarce i pri tome ostao čitav. A to nije tako jednostavno. Najbolje je boriti se nazivajući stvari pravim imenima. A da bi pri tome postupao racionalno moraš shvatiti suštinu neracionalnosti – njene izvore, mehanizam, dinamiku. To uraditi mnogo je teže, nego podleći intelektualnom beščašću i nasesti podvalama šarlatana ili jednostavno glupaka.“ (Videti knjigu: Gregorz W. Kolodko, Wędrujący Świat, Warszawa 2008)

[28] Po stepenu uticaja koji imaju na državni aparat u najrazvijenijim zemljama sveta, pre svih SAD i V. Britaniji, neoliberali su u poziciji da utiču na političke tokove i na odluke multilateralnih institucija, posebno na „sveto trojstvo“ koje čine MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Vedreći i oblačeći u medijima koji su dominirali nad svetskim javnim mnjenjem, neoliberali su mogli da bojadišu ili pak potpuno da ukinu informacije koje im nisu po volji, a posebno one koje se odnose na brojke vezane za stopu razvoja. S obzirom na to da stoje na poziciji sile u odeljenjima za ekonomiju najuglednijih svetskih univerziteta, budno motre da ni jedan jedini ekonomista-disident ne bude primljen za profesora kako ne bi uživao u prestižu koje bi mu pružalo profesorsko zvanje… Predlozi za alternativna rešenja su sve malobrojniji jer intelektualci nemaju dovoljno poverenja u nove ideje koje bi izazvale i nadjačale ustaljenu, krutu praksu neoliberalizma. Neki od njih su čak i prebegli u suprotan tabor neoliberala u čemu nema ničeg čudnog s obzirom na to da jedna konsultacija za račun MMF-a ili Svetske banke donosi onoliko novca koliko se u normalnim okolnostima zaradi višegodišnjim predanim radom na univerzitetu brojnih nerazvijenih zemalja. Kontrolišući tako globalni politički i intelektualni domen, neoliberali raspolažu svim sredstvima s kojima mogu da pretvore u beznačajni, usamljeni glas svakog ko se usudi da ih kritikuje… Tako, svaka ozbiljna debata biva sasečena u korenu, a disidenti se drže u strogo čuvanom rezervatu, sistematski ignorisani od medija, što sve zajedno doprinosi jačanju i dominaciji liberalne doktrine… (Le Monde diplomatique, srpsko izdanje, jun 2003)

[29] U julu 2008. godine i nobelovac DŽozef Stiglic je objavio veoma zapažen tekst pod nazivivom: Kraj neoliberalizma) (http://www.project-syndicate.org) koji počinje rečima: Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na pretpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulirajući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi takozvanog „Vašingtonskog dogovora“ i njegove orijentacije na privatizaciju, liberalizaciju i nezavisnost centralne banke koja koncentriše svoju pažnju isključivo na inflaciju. Četvrt veka zemlje u razvoju su se međusobno takmičile i neuspesi su očigledni: zemlje koje su se pridržavale politike neoliberalizma izgubile su trku, i to ne samo u ekonomskom razvoju… DŽozef Stiglic tekst završava rečima: Neoliberalni tržišni fundamentalizam je uvek bio politička doktrina koja je bila u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa. Izvlačenje pouka iz toga može da bude prosvetljenje među zgusnutim oblacima koji su se nadvili nad globalnom ekonomijom.

[30] Kako to nedavno reče prof. dr Mlađen Kovačević nemali broj naših kolega – akademskih ekonomista odavno funkcioniše po principu: recite mi šta treba da dokažem, a ja ću reći koliko za to treba da mi platite. Lepo to napisao Meša Selimović (Tvrđava): Vidiš, mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći, i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom … Ali, neka ti je Bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu, dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo. Alahemanet, čovječe kao i svi ostali, koji čine zlo ali ga ne smišljaju. Od onih drugih, koji zlo smišljaju i obređuju, neka Bog sačuva i tebe i mene.

[31] D. Vujadinović piše (Politika, 11. jun 2005): Nisu oni ni toliko sposobni ni brojni koliko su agresivni i dobro umreženi. Njima nije važno ko je na vlasti, ko je ministar, za šta se zalažu partije, šta je stvarni interes stranog kapitala i mnogih belosvetskih fondova koji bi da nam skroje budućnost. Oni su tu da pruže „intelektualne“ usluge. Oni tačno znaju gde i šta treba da kažu, koliko i kada treba da budu kritični, a koliko apologete. Zapadni političari i „eksperti za visoke honorare“ prosto ih „obožavaju“ – jer oni su kooperativni, uvek govore „pametno“ i nikada ne postavljaju neočekivana pitanja. „Skromni“ su, ali uvek prisutni i dobro plaćeni. Oni su vrhunski eksperti za projekte u kojima sve izgleda baš onako kako odgovara naručiocu. Oni sebe ne smatraju odgovornim za stvarno stanje, oni samo profesionalno (!) obavljaju svoj deo posla. Oni sebe smatraju intelektualcima zaboravljajući da je osnovna obaveza intelektualca da slobodno i kritički misli i dela! Zato se oni međusobno dobro razumeju i pomažu, a najviše ne vole one koji šire informacije i otvoreno govore što znaju i misle.