Preko tri decenije, skoro svi koji nešto znače u američkoj politici slagali su se da veći porezi za bogate i veća pomoć siromašnima škode ekonomskom rastu. Liberali su obično smatrali da se taj kompromis isplati, tvrdeći da treba plaiti određenu cenu u vidu nižeg BDP-a da bi se pomoglo sugrađanima u nevolji. Konzervativci su, s druge strane, promovisali ekonomiju curenja naniže (tricke-down), tvrdeći da je najbolja politika sniziti poreze bogatima, smanjiti pomoć siromašnima i nadati se da će rastuća plima podići sve čamce.
Piše: Pol Krugman, američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade, profesor ekonomije na Univerzitetu Prinston i kolumnista "The New York Timesa"
Ali sada se gomilaju dokazi za jedan novi koncept – naime, da je čitava premisa ove rasprave pogrešna, da zapravo ne postoji nikakav kompromis između pravičnosti i neefikasnosti. Zašto? Tačno je da je za funkcionisanje tržišne ekonomije neophodna izvesna mera nejednakosti. Ali američka nejednakost je postala toliko ekstremna da izaziva veliku ekonomsku štetu. A to s druge strane sugeriše da preraspodela – to jest oporezivanje bogatih i pomaganje siromašnima – može da poveća, a ne da smanji, stopu ekonomskog rasta.
Možda ćete pasti u iskušenje da ovu ideju odbacite kao sanjarenje, nekakav liberalni ekvivalent desničarske fantazije da smanjivanje poreza bogatima zapravo povećava poreske prihode. Međutim, postoje solidni dokazi, iz organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda, da visoka nejednakost koči rast i da redistribucija može biti dobra za privredu.
Početkom ove nedelje, ovaj novi stav o nejednakosti i rastu podržala je bonitetna agencija Standard & Poor’s, koja je objavila izveštaj gde se potvrđuje stav da visok stepen nejednakosti koči rast. Agencija je sumirala rad drugih ljudi, nije vršila svoja istraživanja, i ne morate njen sud shvatiti kao višu istinu (prisetite se njenog besmislenog snižavanja rejtinga američkog duga). Izveštaj, međutim, pokazuje koliko je ovaj novi stav o nejednakosti ušao u glavni tok. U ovom trenutku, nema razloga za verovanje da ugađanje onima kojima je već ugodno i kažnjavanje već kažnjenih pospešuje rast, ali ima mnogo razloga da se veruje u suprotno.
Konkretno, ako sistematski pogledate međunarodne podatke o nejednakosti, preraspodeli i rastu – što su učinili istraživači iz MMF-a – videćete da je niži novo nejednakosti povezan sa bržim, a ne sporijim rastom. Pritom, redistribucija prihoda na nivou karakterističnom za razvijene zemlje (u čemu je Amerika mnogo ispod proseka) „čvrsto je povezana sa višim i trajnijim rastom“. To jest, nema dokaza da se obogaćivanjem bogatih povećava bogatstvo države u celini, ali snažni dokazi ukazuju na prednosti smanjenja siromaštva siromašnih.
Ali kako je to moguće? Zar oporezivanje bogatih i pomaganje siromašnima ne smanjuju podsticaje za sticanje novca? Pa smanjuju, ali podsticaji nisu jedini važan činilac ekonomskog rasta. I jednake mogućnosti su takođe presudne. A ekstremna nejednakost mnogima onemogućava da ispune svoj potencijal.
Razmislite o tome. Da li talentovana deca iz siromašnih američkih porodica imaju istu šansu da iskoriste svoj talenat – da steknu pravo obrazovanje, da slede pravi put u karijeri – kao deca rođena na višoj lestvici? Naravno da ne. Štaviše, to nije samo nepravedno, nego je i skupo. Ekstremna nejednakost podrazumeva rasipanje ljudskih resursa.
A državni programi koji smanjuju nejednakost mogu da učine narod u celini bogatijim, smanjujući to rasipanje.
Uzmimo, na primer, ono što znamo o bonovima za hranu, večnoj meti napada konzervativaca koji tvrde da bonovi smanjuju podsticaje za nalaženje posla. Istorijski dokazi zaista ukazuju da dostupnost bonova za hranu u nekoj meri umanjuje radnu spremnost, naročito samohranih majki. Ali ujedno sugerišu i da su Amerikanci koji su u detinjstvu imali pristup bonovima za hranu odrasli u zdravije i produktivnije ljude od onih koji ih nisu imali, što znači da su dali veći ekonomski doprinos. Svrha bonova za hranu bila je ublažavanje bede, ali može se osnovano pretpostaviti da je ovaj program bio dobar i za američki privredni rast.
Isto će se, rekao bih, pokazati i za Obaminu zdravstvenu reformu. Subvencionisano osiguranje navešće neke ljude da smanje broj radnih sati, ali će takođe povećati produktivnost Amerikanaca koji konačno dobijaju zdravstvenu zaštitu koja im treba, da i ne pominjemo bolje korišćenje njihovih sposobnosti, jer mogu da promene posao bez straha da će ostati bez osiguranja. Sve u svemu, reforma zdravstva će nas verovatno učiniti bogatijim i bezbednijim.
Da li će ovaj novi pogled na nejednakost promeniti našu političku debatu? Trebalo bi. Biti fin prema bogatima i okrutan prema siromašnima, kako se ispostavilo, nije ključno za privredni rast. Naprotiv, ako naša ekonomija bude pravičnja, biće i bogatija. Dosta je curilo naniže, vreme je da krene naviše. (The New York Times/Peščanik.net)
