BANJALUKA – Suprotno zakonima o radu, radnici u BiH u toku radne nedelje u proseku rade oko dva sata duže, što znači da svakog dana na poslu ostaju najmanje 24 minuta nakon isteka radnog vremena. Osmočasovni radni dan, sudeći po podacima Agencije za statistiku BiH, polako odlazi u zaborav. 
Tako radnici u fabrikama u Republici Srpskoj, koji za mesec zarade svega 556 KM, svakog dana normu prebace za oko 50 minuta. Onima koji rade u oblasti poljoprivrede za platu od 598 KM radni dan, umesto osam, u proseku traje devet sati. Sindikati kažu da duže radno vreme nije problem, ukoliko se plati. Najviše ih brine to što se radni dan skoro neprimetno produžuje i retko obračunava kao prekovremeni rad. Ostajanje na poslu pola sata ili sat duže postaje pravilo. Tako radna sedmica postaje evropska, a zarade mimo svake statistike.
Predsednica Saveza sindikata RS Ranka Mišić napominje da je u praksi radno vreme još duže od „statističkog“. „Posebno je interesantno to što poslodavci stalno govore da nema dovoljno posla pa se radnici otpuštaju. Na drugoj strani, radno vreme se mimo zakona produžuje, što znači da se zaposleni maksimalno iskorišćavaju i to pod pokroviteljstvom kontrolnih organa. Dakle, u RS ima posla za više radnika, ali se vešto koristi strah od gubitka posla“, konstatuje ona.
Mišićeva tvrdi da su posledice takvog rada dugoročno vrlo skupe. „Čak i ako poslodavci uspeju da crpljenjem radnika dodatno zarade, dugoročno će to izazvati skupe posledice po društvo. Kod nas se javljaju potpuno novi tipovi bolesti, koji su direktna posledica stresa. To su različite neuroze, dijabetes, kardiovaskularne bolesti i celi spisak drugih oboljenja koja proizlaze iz stresnog stanja“, kaže Mišićeva. Ona upozorava da poslodavac tako dobija nezadovoljnog i nemotivisanog radnika.
I bez toga, radnik koji je na poslu 12 sati, nema vremena da sprema hranu kod kuće i uštedi, a na posebnim su mukama roditelji, jer moraju da plaćaju čuvanje dece. Sve to produbljuje siromaštvo. Mišićeva podseća da je zakonska radna sedmica 40 časova, a da radnik može da radi prekovremeno, ali najviše 150 sati u toku godine. Ako potrebe posla zahtevaju, puno radno vreme može se preraspodeliti, tako da u jednom delu godine bude duže, a u drugom kraće. Međutim, u ukupnom zbiru u toku godine ne može iznositi više od prosečnih 40 časova sedmično. Takođe, prekovremeni rad se mora platiti. Opštim kolektivnim ugovorom definisano je da se osnovna plata radnika uvećava najmanje za 35 odsto po osnovu noćnog i najmanje 30 odsto po osnovu prekovremenog rada. Koliko se to poštuje govori podatak Inspektorata RS po kojem je u prvih šest meseci ove godine polovina kontrolisanih isplata plata i naknada bila neuredna.
U Uniji udruženja poslodavaca RS ne kriju da se mnoge firme ne zatvaraju pre 17 sati i da se šihte menjaju. „Nije nas ‘stigao’ kapitalizam, nego smo to sami tražili. Poslodavci radno vreme prilagođavaju uslovima i potrebama tržišta, a neću da tvrdim da nema i onih koji krše zakon“, kaže predsednik Unije Ranko Milić. On tvrdi da ima dosta slučajeva gde ljudi nakon isteka radnog vremena na jednom poslu idu da rade na drugi kako bi zaradili da prehrane porodicu. „U okviru ‘standardnog’ radnog vremena verovatno tek polovina uspe da zaradi za normalan život“, kaže Milić. On napominje da se kod nas, međutim, „sve vulgarizovalo“ pa i merenje produktivnosti rada i iskorišćenosti radnog vremena. „Kao što ima kvaziposlodavaca koji iskorišćavaju radno vreme, tako ima i radnika koji efektivno ne odrade svoju smenu“, kaže Milić.
Turci rade najduže, Skandinavci najkraće
Radnici u BiH po dužini sati provedenih na poslu ne odskaču mnogo od evropskog proseka. Radimo koliko i, recimo, Slovenci, Englezi ili Poljaci. Statistički, u odnosu na radnika u BiH, Austrijanci na poslu provode oko 12 minuta duže. Turci rade čak dva sata duže od naših radnika. Međutim, u skandinavskim i zemljama Beneluksa radna sedmica traje „zakonskih“ 40 sati.
