Sve viši je stepen saglasnosti elitnih stručnjaka iz društvenih nauka u razvijenim i drugim zemljama da se kapitalistički sistem u celini, a naročito njegov tzv. neoliberalni koncept nalazi u dubokoj krizi. Teška kriza se ispoljava od SAD i Japana, pa do Islanda i Grčke, ali je više ili manje prisutna u vrlo velikom broju drugih zemalja, a naročito u Srbiji.

Autor: Mlađen Kovačević  

Ona se ispoljava u velikom broju elemenata ekonomskog i društvenog života. Evidentna je kriza međunarodnih i nacionalnih institucija, kriza vrednosnog sistema, kriza demokratije, kriza poverenja, kriza morala, ekološka kriza, kriza pravnog sistem, kriza porodice, kriza odnosa između vlasnika kapitala, menadžera i radnika, kriza rasta i razvoja privrede, a u mnogim zemljama i kriza ljudskog kapitala, demografska, pa i dužnička kriza. Uz sve to, ali i zbog toga, razlike u nivou razvijenosti između zemalja, regiona unutar brojnih zemalja i između dohotka i bogatstva stanovništva u ogromnom broju zemalja su sve veće, što samo po sebi pojačava ekonomsku i društvenu krizu, a one se međusobno pospešuju.

Neosporan je, takođe, veliki uticaj društvene i ekonomske krize u svetu na Grčku, jer ona je po mnogo osnova intenzivno vezana za taj, pre svega razvijeni svet. Nju je teško pogodio drastičan pad svetske trgovine robe i usluga. Svetska ekonomska kriza imala je za posledicu osetan pad doznaka grčkih građana koji žive u inostranstvu, a posebno tzv. stranih direktnih investicija. S druge strane, ona je, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, delimično kompenzirala sve te gubitke preko znatno nižih cena energenata, pre svega, nafte i niza uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala. Grčka je zbog svoje dugogodišnje neodgovorne politike, ali i zbog svojih specifičnosti na koje je malo i nikako nije mogla uticati prosto srljala u ekonomsku, dužničku i društvenu krizu koja je u uslovima svetske ekonomske krize dobila razmere drame. Zbog neodgovornosti političkog vrha i neosnovanog verovanja u sjajne perspektive, Grčka je godinama znatno više trošila od realnih mogućnosti, a ta razlika se pokrivala sve većem spoljnim zaduživanjem.

Po izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, ona se po relativnoj veličini državnog duga u 2008. godini nalazila čak na sedmom mestu (od 133 zemlje koje skupa stvaraju preko 98% svetskog bruto proizvoda). Nacionalna stopa štednje je vrlo niska i po Svetskom ekonomskom forumu ona se po visini te stope od 2008. godine nalazila tek na 126. mestu. Ili, po fleksibilnosti plata, ona je bila na tek 128. mestu, a po obimnosti državne regulative čak na devetom mestu. Po saradnji zaposlenih i poslodavaca, Grčka je bila tek na 120. mestu. Uz to, po broju dokumenata koje treba pribaviti da bi se započeo biznis bila je čak na 14. mestu, a po stepenu zaštite investitora tek na 115. mestu. U odnosu na druge razvijene, pa i niz drugih zemalja, ona je bila u „trećoj ligi“ i po osnovu efikasnosti trošenja budžetskih sredstava, restrikcija za strane direktne investicije, rigidnosti prava koje reguliše zaposlenost, troškova poljoprivrede politike, efikasnosti upravnih odbora preduzeća, kapaciteta za inovacije, izdataka za istraživačko-razvojni rad u preduzećima, vrlo skromnom prilivu savremene tehnologije preko stranih direktnih investicija, etičkom ponašanju firmi itd.

I, naravno, posledica svega toga ali i niza drugih faktora, a među njima je posebno visok intenzitet odliva mozgova (50. mesto na rang listi od 133. zemlje) – konkurentnost privrede Grčke već duži niz godina pada, pa se u prošlogodišnjoj rang listi ona našla na tek 71 mestu, a ispred nje su se, pored svih razvijenih zemalja našle i Malezija (čak 24 mesto), Kina (29), Čile (30), Tajland (36), Tunis (40), Porto Riko (42), Barbados (44), Indija (49), Jordan (50), Indonezija (54), Kosta Rika (55), Brazil (56), Mauricius (57), Crna Gora (62), Urugvaj (65), Bocvana (66), Kolumbija (69) i Egipat (70).

Sve u svemu, drama Grčke delom je posledica unutrašnjih, a delom i eksternih faktora. Uz to, grčka kriza se nije prelila u Španiju, Portugal, Irsku i Italiju, `već su njihove krize takođe nastale delom zbog eksternih, a još više internih faktora. One su posledica i tipa kapitalizma koji su one forsirali i ogromnih protivrečnosti koje je on proizveo.

Ekonomska i društvena kriza u nizu zemalja, kako van Evrope, tako i u okviru Evropske unije, a posebno u Grčkoj biće znatno ublažena upumpavanjem ogromnih sredstava iz inostranstva. Međutim, bitno je naglasiti da su ta sredstva u suštini svojevrstan doping koji, kao i kod sportista, može povećati konkurentnost u kratkom roku, ali da je jedino normalno i jedino prihvatljivo nju povećavati na zdravim osnovama, što podrazumeva bitne društvene i ekonomske reforme, što već godinama i sam dokazujem. Potpuno je opravdan zaključak Svetskog ekonomskog foruma, do koga se došlo pre nekoliko dana, da je kriza EU egzistencijalna, da se ona nalazi u sudbonosnoj raskrsnici i da su njene opcije više nego mučne, pa će u sledećoj deceniji ova rastrzana zajednica morati da radikalno promeni društveni model (podvukao MK). Taj Forum zaključuje da su dužnička kriza i nezabeleženi spasilački paket ogolili manjkavost evrozone i da je jedini način da se Evropa izvuče iz sadašnje, kataklizmične krize – radikalne i nepopularne reforme, kako za evropske političare tako i za stanovništvo Starog kontinenta“ (Politika, 13. maj 2010). Sa puno prava „Rojters“ u isto vreme konstatuje. Da tržište gubi poverenje u EU i evro i da će biti neophodne godine da međunarodno finansijsko tržište ponovo poveruje u stabilnost evrozone. Problemi EU su strukturne prirode i ne mogu se rešiti izlivanjem para na finansijska tržišta“. Uz sve to, problem ovih zemalja, a posebno Grčke, jeste što ih je stigla jevrejska kletva „dabogda imao pa nemao“, pa se narod teško miri sa padom standarda i svoje nezadovoljstvo izliva na ulici. Problem Grčke je što gotovo polovina stanovništva tj. oko 6 miliona živi u Atini i dovoljno je da na ulične proteste izađe samo 2% stanovnika, pa da stvore haos u gradu, a time u celoj zemlji.

Ipak, ako se zaista u naredne tri godine u Grčku slije 110 milijardi evra i ako predviđena ogromna pomoć dođe u Španiju, Portugal, Irsku i Italiju, negativne ekonomske posledice sadašnje krize u tim zemljama po Srbiju u tom periodu bi bile skromne. Teška ekonomska i društvena kriza u Srbiji, samo delom je posledica tih kriza u razvijenim zemljama, a pre svega u zemljama EU, pa i u Grčkoj. Te krize su imale za posledicu osetno smanjenje izvoza i stranih direktnih investicija u prošloj godini, ali je Srbija imala takođe izvesnu kompenzaciju od svetske ekonomske krize po osnovu pada cena nafte i niza uvoznih sirovina i reprodukcionih materijala.

U prva tri meseca izvoz Srbije jeste nešto povećan, ali je to posledica izuzetno niske statističke osnove iz istog perioda prošle godine. S druge strane, smanjen je pozitivan saldo tekućeg transfera za 6%, a i tzv. direktnih stranih investicija za čak 56%. Kada se upoređuju efekti svetske ekonomske krize na Srbiju i Grčku, Srbija je bila u prednosti po dva osnova. Prvo, zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je, nakon visokog rasta u 2008. godini i u prošloj godini imala solidan rast i s obzirom na činjenicu da ona u Srbiji ima znatno veće učešće u formiranju bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) nego što je slučaj u Grčkoj – to je delom amortizovalo smanjenje ukupnog BDP-a u Srbiji. Uz to, velika slabost Srbije, tj. vrlo nizak odnos izvoza prema BDP-u, u uslovima znatnog pada svetske trgovine i po tom osnovu smanjenje izvoza, manje je uticalo na smanjenje ukupnog BDP-a nego u Grčkoj i zemljama gde je taj odnos dvostruko ili čak trostruko veći nego u Srbiji.

Sa stručne strane potpuno je neprihvatljiva tvrdnja zvaničnika da je Srbija već izašla iz recesije, pa čak i iz ekonomske krize. Ona nije ni bila u recesiji već u vrlo ozbiljnoj ekonomskoj i društvenoj krizi koja se, nažalost, ne smanjuje.

Ekonomska i društvena kriza u SFRJ, i u Srbiji počela se ispoljavati već u sedamdesetim, a još više u osamdesetim godinama prošlog veka što je bila posledica vrlo ozbiljnih slabosti u političkom i privrednom sistemu.

Raspad zemlje, hiperinflacija, sankcije Ujedinjenih nacija, rat u neposrednom okruženju, dezinvestiranje, neadekvatna ekonomska politika, a posebno vazdušna agresija NATO-a, imali su katastrofalne posledice na privredu i društvo u celini i na ogroman deo stanovništva, pa je ekonomska i društvena kriza u 1999. godini i 2000. godini dostigla ogromne razmere. Dovoljno je naglasiti da je BDP u 2000. god. iznosio samo oko 40% iznosa iz 1990. godine, da je zbog sistematskog knjiženja redovnih i zateznih kamata, spoljni dug dostigao gotovo 11 milijardi dolara i da je bio veći od BDP-a i da je izvoz robe i usluga pao na samo ¼ njegovog iznosa iz 1990. godine. Ogroman broj izbeglica se slio na teritoriju Srbije. Životni standard je drastično smanjen. U takvim uslovima se ekstremno pojačala društvena kriza.

I pored ogromnog priliva deviza u Srbiju, po osnovu neto zaduživanja, neto transfera (pre svega doznaka), prodaje preduzeća strancima i stranih direktnih investicija – u ukupnom neto iznosu od preko 70 milijardi dolara, u prethodnih devet godina ostvaren je vrlo skroman rast BDP-a. Struktura tog rasta je bila nepovoljna, jer je ostvaren simboličan rast realnog sektora. Uz to, razlike u nivou razvijenosti regiona drastično su povećane. I pored otpisa od oko 5 milijardi, spoljni dug je krajem marta ove godine prešao 23 milijarde evra, a prošle godine gotovo 40% izvoza robe i usluga, ili preko 10% BDP-a je bilo potrošeno za servisiranje spoljnog duga. Uz to, krajem marta ove godine dospele neizmirene obaveze po osnovu spoljnog duga dostigle su dve milijarde i 135 miliona evra. Zbog svega toga, Srbija je visoko zadužena zemlja i ona se de fakto nalazi u dužničkoj krizi. Opasna je zloupotreba od strane niza ministara i guvernera, statistički obračun kvantitativnog odnosa javnog spoljnog duga ili javnog duga i BDP-a, jer je tu veličina BDP-a ekstremno naduvana, kako po osnovu inflacije tako i po osnovu potcenjene vrednosti evra ili dolara i taj odnos koristiti kao „dokaz“ da je Srbija srednje zadužena zemlja. Još je opasnije obećanje zvaničnika datih sredinom ovog meseca da neki budući Zakon o fiskalnoj odgovornosti „treba da predupredi nastupanje bilo koje vrste krize, a pogotovu kriznog stanja sa javnim finansijama i zaduženošću zemlje“ (kako je rekao državni sekretar u Ministarstvu za finansije Slobodan Ilić).

I što je posebno neprijatno broj nezaposlenih lica je sada osetno veći nego što je bio 2000. godine i on će do kraja ove godine preći 800. 000. Dodajmo, da je Srbija po najnovijoj rang listi Svetskog ekonomskog foruma po konkurentnosti privrede pala za osam mesta i da se nalazi tek na 93. mestu. Njena mesta po rang listama tog Foruma po pojedinim faktorima konkurentnosti dramatično su nepovoljna. Na primer, po intenzitetu odliva mozgova bila je na čak drugom mestu. Ili, po stepenu dominacije na domaćem tržištu bila je takođe na čak drugom mestu. Kada je u pitanju obim državne regulative, bila je čak na petom mestu. S druge strane, po zaštiti manjinskih akcionara bila je tek na 128. mestu, po efikasnosti antimonopolske konkurencije tek na 130. mestu, apsorpciji savremene tehnologije u preduzećima tek na 125. mestu, kvalitetu infrastrukture tek na 122. mestu, stopi nacionalne štednje tek na 123. mestu itd.

Od 2001. godine dokazujem da koncept privrednih reformi koji je SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji uglavnom nametnut od strane MMF i Svetske banke ima ozbiljnu konstrukcionu grešku koja će neminovno dovesti do tzv. holandske bolesti privrede, posebno njenog realnog sektora. Uz to, samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi su se često pravili „većim katolicima od Pape“, pogotovu kada je sprovedena nagla, preterana liberalizacija uvoza. Zbog toga, ali znatno više zbog ekstremno (do oktobra 2008), precenjene vrednosti dinara, odnosno podcenjene vrednosti svih važnijih stranih valuta, uvoz, koji je i inače u 2000. godini bio duplo veći od izvoza, vrlo je dinamično rastao i ugušio je ogroman deo industrije, a delom i poljoprivrede, građevinarstva, pa neke sektore usluga. Sama činjenica da je nivo industrijske proizvodnje u prošloj godini bio za oko 60% manji nego 1989. godine ili za oko 15% manji nego 1998. godine govori o dramatičnom stanju u tom sektoru. Uz to, ekstremno precenjena vrednost dinara imala je i niz drugih teških posledica, a među njima se ističu: pogrešna alokacija sredstava, posebno deviznih, destimulisanje štednje a stimulisanje potrošnje (pre svega uvoznih proizvoda i usluga), deformacija sistema cena, olako zaduživanje u inostranstvu (posebno preduzeća), destimulisanje investicija uopšte pa i stranih izvozno orijentisanih grinfild investicija itd. I na kraju, defektan koncept privatizacije, uz sve prethodno navedeno, doprineo je da se stanje u privredi i pre pojave svetske ekonomske krize, drastično pogoršavalo, ali se to kamufliralo sve većim zaduživanjem u inostranstvu, sve većim dotokom deviza po osnovu doznaka naših radnika u inostranstvu i zaključno sa 2007. godinom i rastom prihoda po osnovu prodaje preduzeća i druge imovine stranim licima. Zbog pogrešnog, defektnog koncepta reformi, Srbija je postala narkomanski zavisna od dotoka stranog kapitala, i kada je on, zbog svetske ekonomske krize, naglo smanjen – srpska drama je dostigla enormne razmere.

Zbog ekonomske krize pojačala se i društvena kriza, ali važi i obrnuto. Dakle, te dve krize su međusobno ispreplitane i potrhanjuju jedna drugu. Društvena kriza u Srbiji ispoljava se u velikom broju segmenata društvenog života. Prvo, ogroman je problem identiteta zemlje, jer nije jasno koje su njene granice i koliko ima stanovnika. Ako je, po Ustavu, Kosovo i Metohija deo Srbije, onda postoje ogromni problemi između nealbanskog i albanskog stanovništva, između institucija, pa su i zbog toga dimenzije društvene krize još dramatičnije. Srbija bez Kosova se susreće sa sve većom demografskom krizom i krizom ljudskog kapitala. U Srbiji godišnje umre oko 30.000 lica više nego što se rodi, a prosečnoj starosti stanovništva ona se nalazi pri samom vrhu. Zbog toga, ali i zbog odliva mozgova, ona se susreće sa krizom ljudskog kapitala. Kriza sela, ogromne većine gradova i čitavih regiona je sve jača. Zbog svega navedenog, a naročito zbog vrlo visoke nezaposlenosti i vrlo niskih plata i penzija ogromnog broja ljudi, psihičko stanje sve većeg dela stanovništva vrlo je nepovoljno. Mladi ljudi koji su godinama bez posla gube stečeno znanje, samopouzdanje, pa i samopoštovanje i sve se više odaju alkoholizmu i drogi. Nasilje uopšte, pa i u porodici, kriminal i zločini su sve prisutniji. Teška društvena kriza se sve više ispoljava i preko krize Parlamenta, krize lokalne samouprave, pravnog sistema i pravosuđa. Krizi nepoverenja, kriza vrednosnog sistema i kriza morala na svim nivoima dostigla je enormne razmere. Kriza nauke, obrazovanja, zdravstva, kulture, pisanih medija, pa čak i Srpske pravoslavne crkve je sve jača.

Zbog svega navedenog, potpuno je neprihvatljivo širenje priča od strane zvaničnika da je za sve naše nedaće kriva svetska ekonomska kriza. S obzirom na činjenicu da je Grčka, sa stanovišta ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, manje važna zemlja, društvena i ekonomska i dužnička kriza u njoj nije imala veće negativne efekte. Verujem da će se ta njena kriza, prilivom ogromne pomoći, u naredne tri godine stišati, pa ne vidim logiku priča da se ona može preliti i u Srbiju. Samim tim nije ubedljivo objašnjenje zašto bi se u julu doneo neki paket zakona čijom bi se primenom ublažili ili čak eliminisali efekti navodnog prelivanja krize iz Grčke na Srbiju. Kao što kriza u Španiji, Portugalu, Irskoj i Italiji nije nastala „prelivanjem“ krize iz Grčke, to još više važi i važiće za Srbiju. Bitno je naglasiti da je Srbija samo malim delom zapala u tešku društvenu i ekonomsku krizu zbog svetske, a pogotovu grčke krize, a te krize zvaničnicima služe samo kao alibi pri objašnjenju sve veće društvene i ekonomske krize u Srbiji. Zato još jednom ističem potrebu hitnog formiranja istinske elite iz niza društvenih, ali i drugih nauka, koja bi formulisala viziju društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, na Parlamentu, konsenzusom prihvatila i kasnije dosledno sprovodila. Bez toga Srbija će zapadati u sve veću ekonomsku i društvenu krizu, pa će sve više postajati ukleta zemlja, pre svega, staračkog stanovništva.

(prof. dr Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka)