Tramp je najavio da će povući Ameriku iz Transpacifičkog trgovinskog partnerstva (TPP) i da će umesto toga radije sklapati pojedinačne bilateralne sporazume. To će navodno „vratiti poslove u SAD“. On smatra da je pregovaračka moć Amerike veća u bilateralnim nego u multilaterarnim sporazumima. Da li je to tačno?
Piše: Vladimir Gligorov, srpski ekonomista i politikolog, ekspert Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (wiiw)
Uobičajeni pokazatelji govore da nije.[1] Istina je da u bilateralnim trgovinskim sporazumima treba da se slože dve, a u multilateralnim više strana. Tako u bilateralnim sporazumima obe strane imaju po 50% pregovaračke moći, a u multilateralnim svaka strana pojedinačno ima manje od toga.
Ali multilateralni sporazumi otvaraju mogućnosti pravljenja koalicija, a distribucija moći zavisi od sposobnosti pravljenja koalicija. Budući da je Amerika veliki igrač, to jest veliki trgovinski partner, njene mogućnosti sklapanja koalicija su veće od svih drugih pojedinačno. Koalicija malih i velikih igrača je poželjenija opcija i za malog igrača, naročito ako ih ima više, jer on time povećava svoje šanse da se nađe u pobedničkom timu.
Čak i ako je potrebna saglasnost svih učesnika u pregovorima, što ječesto slučaj, pravo veta će većem igraču doneti više koristi. Tako da SAD u koaliciji sa jednim, dvoje ili više trgovačkih partnera mogu dobiti više od 50% pregovaračke moći, što znači da bi pregovaračka pozicija SAD mogla da bude jača u multilateralnim nego u bilateralnim pregovorima.
To se naročito odnosi na pregovore sa Kinom. SAD imaju veću pregovaraču moć u pregovorima sa Kinom ako se udruže sa manjim partnerima, nego u pojedinačnim pregovorima sa njom. Isto se odnosi i na druge TPP partnere. To objašnjava zašto je Obama odlučio da Kinu isključi iz pregovora o TPP-u, jer kada imamo dva velika igrača u multilateralnim pregovorima, formiranje koalicija i podela moći postaju komplikovani.
Bilateralni sporazum koji bi SAD postigle sa Kinom bio bi daleko nepovoljniji po njih od onog postignutog u okviru TPP. Isto tako, ako Kina formira svoj TPP koji isključuje SAD, ravnoteža snaga bi se pomerila u korist Kine.
Tramp pravi istu grešku kao zagovornici brexita, koji misle da je bolje da Britanija sama pregovara o trgovinskim sporazumima nego kao deo Evropske unije. Istu grešku prave i protivnici sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD, TTIP, jer smatraju da je pojedinačna pregovaračka moć zemalja veća nego u multilateralnim sporazumima, pri čemu se često pozivaju na suverenitet.
Samostalno pregovaranje se shvata kao jačanje suvereniteta, koji je najviše ugrožen upravo u tom slučaju. Pristalice Trampa i brexita dobro znaju da je pregovaračka moć EU veća od SAD i Britanije pojedinačno i zato se zalažu za njen raspad.
Tramp pristupa trgovini pod pretpostavkom da svi više žele da trguju sa Amerikom nego ona sa njima.[2] On smatra da SAD raspolažu velikim ucenjivačkim potencijalom: uzmi ili ostavi je njegov pristup sa pozicija sile. Ali trenutno je interes drugih zemalja za trgovinu sa Amerikom jednak njenom. Tako da je ucenjivački potencijal SAD prenaduvan.
Tu je i stav da je Kina više zainteresovana za trgovinu sa SAD zbog svog trgovinskog suficita nego obratno, tako da je spremna na ustupke. Ako je to zaista slučaj, onda bi TPP ojačao pregovaračku poziciju SAD. Po istoj logici, TPP koji bi predvodila Kina onemogućio bi Ameriku da pod pretnjom povećanja carina iznudi ustupke od nje.
Iste rasprave o preraspodeli moći vode se i u vezi sa članstvom u NATO-u.[3] Čini se da slabiji članovi besplatno uživaju sve pogodnosti i zaista, oni bi bili još slabiji da su van ovog saveza. Isto važi i za trgovinske sporazume: stav da je TPP „katastrofa“ zasniva se na velikoj zabludi.
U slučaju NATO-a, članovi očigledno imaju koristi od ovog saveza, povećavajući svoju moć u odnosu na zemlje koje nisu članice, što važi i za SAD. Svi oni doprinose manje nego da nisu članovi, tako da su svi na dobitku.
U slučaju globalne anarhije, troškovi svih bi bili mnogo veći. Zato je stav da bi SAD imale veću moć u bilateralnim pregovorima sa Kinom o trgovini i sa Rusijom o bezbednosti prosto – pogrešan.
——————————————————-
1. Vidi R. Aumann i R. Myerson, „Endogenous formation of links between players and of coalitions: an application of the Shapley value“ u: A. Roth (ur.), Shapley Value: Essays in Honour of Lloyd S. Shapley, Cambridge University Press, 1988, str. 175-191.
2. Trump je u intervjuu New York Timesu na pitanje šta će se destiti ako druge zemlje uvedu carine na američke proizvode u slučaju da on povuče SAD iz Pariskog sporazuma odgovorio: „Neće se usuditi“.
3. Klasično delo M. Olson i R. Zeckhauser (1966), „An Economic Theory of Alliances“, The Review of Economics and Statistics 48, str. 266-279.
(Izvor: wiiw/Peščanik.net)
