Bilo je to vreme optimizma koji je zapljusnuo Srbiju. Oteran je diktator Slobodan Milošević, krenuli smo u izgradnju modernog, normalnog društva, počeli da se uključujemo u Evropu i svet u koje samo što nismo krenuli da putujemo bez viza i čekanja u redovima pred ambasadama. Godina 2001. Na televiziji se vrtela ona reklama u kojoj nam država obećava porodično letovanje, novi automobil za šest meseci i novi stan za godinu dana, sve na kredit.

Autor: Nikola Vrzić        

Prepreka ovakvom, normalnom životu i toku novca bile su srpske banke devastirane tokom devedesetih godina, kojima nije bilo spasa ako smo hteli sami da se spasemo. Tako nam je objašnjeno. Pokradena stara devizna štednja, neredovno isplaćivane penzije, nestašica novca na šalterima… bili su ubedljiv argument tvrdnjama najviših državnih zvaničnika, sve eksperata od Mlađana Dinkića, preko Radovana Jelašića do Božidara Đelića, da Beobanku, Jugobanku, Investbanku i Beogradsku banku treba ugasiti.

Stoga je, za Novu 2002. godinu, po preporuci Saveta Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka, Narodna banka Jugoslavije guvernera Mlađana Dinkića pokrenula stečaj nad ovim bankama.

Usledili su protesti nezadovoljnih radnika i sindikata, savezni ministar finansija Jovan Ranković podneo je ostavku, ali stvar je ubrzo legla. Uostalom, ko bi se i usudio mnogo da se buni posle ocene kakva je bila tadašnjeg predsednika Političkog saveta G17 Plus Predraga Markovića, da iza protesta stoji „stranka ekstraprofitera, koji dobro znaju da će promene u zemlji koštati upravo njih“. Stručnjake koji su se usprotivili ukidanju banaka nazvao je „ljudima iz prošlosti, koji su zloupotrebili svoje položaje“.

Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić stvar je presekao uzdigavši je na nivo nacionalnog značaja. Ili banke ili Srbija, poručio je preko RTS-a: „Dalje poslovanje ovih banaka bilo je opasno za čitavu naciju, jer se njihovi gubici mere milijardama maraka, i ma koliko ova odluka bila teška ona je morala da se donese kako bi se održala stabilnost države.“ (Đelić je tih dana govorio i u optimističnom tonu: „Sada ćemo prionuti na izgradnju vizije srpskog bankarstva. Naša država mora da izgradi neke finansijske institucije koje nema, a koje su nužne za nacionalni interes. (…) Treba nam i jedna razvojna banka, izvozna banka koja će se okrenuti uspešnim malim i srednjim preduzećima, da se ona brže razvijaju i otvaraju nova radna mesta.“)

A kada je još i Svetska banka poručila da ona „i sve druge međunarodne finansijske institucije podržavaju veoma hrabru odluku“ o pokretanju stečaja, šta je tu još moglo da se doda?

Epilog znamo. Zatvaranjem četiri najveće domaće banke otvoren je prostor za ulazak stranih banaka na raščišćeno srpsko tržište. Kao kada bismo ukinuli knjaz miloš, vodu vrnjci, galu, voda-vodu…, i šta da pijemo nego janu, perije i san benedeto. Pri tom, nijedna od stranih banaka koje su došle nije razvojna, koja bi sopstvenim kapitalom kreditirala privredu uz minimalne kamate, kakve su bile ove ugašene. A novu razvojnu banku, koju nam je ministar Đelić tada obećao, nismo dobili.

Da li je baš tako moralo da bude? Po svoj prilici, ne. O tome govore stručnjaci, i domaći i strani; iskustva država za koje valjda ne sumnjamo da su ozbiljne, poput Slovenije i Francuske; konačno, kao kruna, tu je i prećutkivani prošlogodišnji izveštaj državne Agencije za osiguranje depozita (naslednica one Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka). Čitanje tog izveštaja navodi na ozbiljnu sumnju da su četiri banke u stečaj gurnute namerno, iako za to nije bilo osnova jer su im potraživanja premašivala dugove, a o vrednosti njihovih nekretnina da i ne govorimo.

Reč je o Izveštaju o radu Agencije za 2007. godine, sastavljenom maja prošle, 2008. Ovde nas zanima poglavlje broj 5, „Stečaj i likvidacija banaka“, iz koga se da naslutiti kolika je vrednost imovine ugašenih banaka, dugovanja (uglavnom države Srbije i državnih preduzeća) prema tim bankama, i koliki su dug te banke imale kada su oterane u stečaj.

Prvi mit koji se razbija jeste onaj o veličini duga Beobanke, Beogradske, Jugobanke i Investbanke. Mlađan Dinkić, tadašnji guverner tadašnje NBJ, kao i tadašnji srpski ministar finansija Božidar Đelić, govorili su o ukupnom dugu od oko 8 i po milijardi nemačkih maraka, odnosno oko 4,25 milijardi evra. Međutim, sabiranjem brojki iznetih u izveštaju, dolazimo do čak dva i po puta manje sume – nešto preko 1,7 milijardi evra. Nije malo ali, očigledno, ni izbliza toliko dramatično koliko nam je predstavljano.

Pojedinačno, to izgleda ovako. Beobanka duguje nešto preko 557 miliona evra, Beogradska banka skoro 533 miliona, Investbanka 430, i Jugobanka 200 miliona evra.Ove cifre, međutim, ne treba prihvatiti zdravo za gotovo, jer je u zbiru pomešano štošta. To jest, dug je i manji.

Najpre, kako se vidi iz teksta izveštaja, sabrana su ovde i priznata ali i osporena dugovanja, ona koja su pred sudom, a sud bi mogao da presudi i na jednu i na drugu stranu. U stvari, makar po primeru Jugobanke, uglavnom je presuđivao na njenu stranu – u 99 pravosnažno okončanih sporova do kraja 2007. godine, „u korist poverilaca“ pripao je iznos od 235,6 hiljada evra, „a u korist banke iznos od 9,9 miliona evra“, stoji u izveštaju.

Zatim (gotovo neverovatno) umetnuta su i dugovanja koja to zapravo i nisu – primer je navodni dug Beogradske banke firmi Westacre Investments Inc. od čak 66,2 miliona evra (što je 12 odsto ukupnog duga te banke). Kažemo navodni dug Beogradske banke zato što je, kako su NIN-u rekli nekadašnji rukovodioci banke, reč o dugu Jugoimport SDPR-a prema ovoj firmi. SDPR je Beogradsku banku prijavio kao garanta posla, ali banka takvu garanciju nikad nije izdala, što je poodavno na sudu i dokazano (presuđeno je u korist Beogradske banke). Koliko je sličnih, nepostojećih dugova pripisano zatvorenim srpskim bankama, da bi njihovo zatvaranje delovalo ubedljivije?

Pored ovoga, gro duga (mada nije specifikovano koliko) banke su zaradile i kao garanti državnim preduzećima koja nisu bila u stanju da vrate kredite, a zbog političke odluke državnog vrha nisu puštale menice da od firmi naplate svoja potraživanja.

Konačno, sama država Srbija (Narodna banka Srbije) najveći je poverilac Beogradske banke (sa 45 odsto potraživanja) i Jugobanke (39 odsto), dok je upravo Beogradska banka najveći pojedinačni poverilac Investbanke (69 odsto duga) i Beobanke (18 odsto). Iz ovoga jasno vidimo da je država te 2001. godine i te kako bila u poziciji da se dogovori sama sa sobom i sanira svoje četiri najveće banke, samo da je bilo volje za time. Zašto nije – a očigledno da nije – pitanje je za neku drugu istragu.

Paradoksalna težnja države da ubije sopstvene razvojne banke, gurajući ih u stečaj, još je uočljivija pogledaju li se potraživanja ove četiri banke, dakle novac koji je njima dugovan u trenutku stavljanja u stečaj. Priznatih potraživanja je gotovo 670 miliona evra, tj. skoro 40 odsto ukupnog duga u kome su onako, kao što smo videli, pomešane i babe i žabe. A ukupno potraživanje sve četiri banke, i priznato i ono koje je osporeno pred sudom, iznosi čak 6,72 milijarde evra, skoro četiri puta više od duga koji su imale kada su bačene/gurnute/šutnute u stečaj!

Primedba koja bi mogla da se stavi je da na potraživanja banaka u razmatranju opravdanosti njihovog stavljanja u stečaj ne treba obraćati pažnju jer su, uglavnom, nenaplativa. Evo šta je na tu temu u intervjuu E-novinama ovog februara imao da kaže Ante Marković, poslednji premijer SFRJ, kome su se u Beogradu nedavno premijer Mirko Cvetković i ostali srpski vlastodršci onako lepo smeškali dok im je govorio da imaju nesposobne ljude. Dakle, Marković govori o Sloveniji: „U trenutku osamostaljenja njihove su banke, u prvom redu Ljubljanska, imale golema potraživanja, koja se nisu mogla naplatiti. Bili su doslovce pred kolapsom. Osnovali su Novu ljubljansku banku u koju su prenijeli kapital i svu zdravu aktivu. Svu kontaminiranu aktivu ostavili su staroj Ljubljanskoj banci. Tako su omogućili da Slovenija ekonomski funkcionira i razvija se.“

Da li sada, kada saslušamo Antu Markovića, uverljivije zvuči ono što je NIN-u rekao ondašnji savezni ministar finansija Jovan Ranković („Nije postojao nijedan razlog da te banke budu oterane u stečaj.“). Ili što je u predgovoru knjizi Borke Vučić napisao prof. dr Oskar Kovač: „Jednog dana će nepristrasan sud pokazati da je to bio neopravdan potez, odluka suprotna interesima države i naroda. (…) Nekome je očito stalo da ih uništi. Treba pogledati ko je predložio terminski plan za uvođenje stečaja.“ Pa i sama Borka Vučić u razgovoru za NIN: „Nije bilo osnova za stavljanje banaka u stečaj. To je učinjeno brzopleto, neopravdano, bez odgovarajuće dokumentacije.“

Ili je i Ante Marković, kako to onomad reče Predrag Marković iz G17, potonji šef srpske skupštine, ekstraprofiter, „čovek iz prošlosti koji je zloupotrebio svoj položaj“?

Banke se u stečaju drže već neverovatnih sedam i po godina, obarajući valjda svetski rekord u dužini trajanja stečaja. Za to vreme naplaćuju svoja potraživanja, a njihova se ogromna imovina prodaje i izdaje u zakup, „a u cilju uvećanja stečajne mase“ iz koje se namiruju poverioci. Kako stoji u izveštaju, samo tokom 2006. i 2007. godine prodato je 135 nekretnina ovih banaka, ukupne površine 79 i po hiljada kvadrata, za ukupno oko 1,9 milijardi dinara. Uzmemo li da je evro prosečno bio oko 80 dinara, izračunavamo da je kvadrat poslovnog prostora banaka plaćan ispod 300 evra po kvadratnom metru! I šupa u Malom Mokrom Lugu košta više. A tek koliko je prodaja tih nekretnina tekla transparentno, i šta se dešavalo između 2002. i 2006. godine, u periodu za koji nemamo podatke… Nešto je, ipak, i preteklo da se proda: još 48.138 kvadrata poslovnog prostora, čiju su vrednost procenili na 66 i po miliona evra (prosečno, 1.382 evra po kvadratu).

I ponovo se postavlja pitanje zašto su banke, s tolikom imovinom i onolikim potraživanjima, stavljene u stečaj?

Elem, prodavana je i pokretna imovina banaka, akcije koje su posedovale kojekuda, izdaje se i u zakup ogromna kvadratura (premda bi trebalo videti na koji način, kome i za koliko para). Tako prikupljeni novac, uz onaj od naplaćenih potraživanja, uvećava stečajnu masu iz koje se namiruju poverioci. O kolikoj je sumi reč, i gde se drži taj novac? Pre dve godine, tada u svojstvu ministra finansija, aktuelni premijer Mirko Cvetković odgovorio je na poslaničko pitanje: od sahrane domaćih banaka nakupilo se bilo ogromnih 178 milijardi dinara, odnosno preko dve milijarde evra. Taj je novac držan uglavnom na računima u Rajfajzen, Hipo, Sosijete ženeral i EFG banci. Zašto baš tu, i pod kojim uslovima? I to bi trebalo ispitati.

Nemački profesor ekonomije Maks Ote, doktorand sa Prinstona, nedavno je u intervjuu NIN-u rekao: „Ne ispuštajte iz ruku kontrolu nad finansijskim tržištima.“ Ne tako davno citirali smo i reči predsednika SAD Endru DŽeksona, koji je u 19. veku rekao: „Ako moramo da imamo banke, neka budu čisto američke.“ Ante Marković podsetio je i na primer Francuske: „Francuzi su čak zakonom onemogućili prodaju banaka“. U spomenutom intervjuu E-novinama prokomentarisao je prodaju većine banaka u Hrvatskoj, koja je uradila isto što i Srbija: „A što pak o tome reći? Posljednje što bih ja prodao bile bi banke. To ne znači da neke banke ne treba prodati, ali to se smjelo učiniti tek na kraju procesa privatizacije. Tek kad sami dovoljno ojačamo. (…) Treba zadržati pod vlastitom kontrolom barem jednu banku. Potom je treba osnažiti tako da se preko nje potiče izvoz, da se preko nje vodi dio budžetskih transakcija itd.“

A šta je urađeno u Srbiji? Postupili smo nasuprot savetima dokazanih ekonomskih stručnjaka i ugasili sopstveni bankarski sektor. Pri tom, kako ukazuje cifre u izveštaju Agencije za osiguranje depozita, učinjeno je tako iako su banke bile previše zdrave da bi bile gurnute u stečaj. Uz to, nije ubijeno samo domaće bankarstvo već, posredno, i privreda, jer više nema ko da je kreditira pod povoljnim uslovima, kakvi postoje u svim zemljama sveta. Otuda, danas, rupe u budžetu, nezaposlenost, duboka kriza koja bi nastupila i da nije ove svetske. Da li je to učinjeno namerno? Da li će iko za to odgovarati? Ili da se ipak vidimo na letovanju, onom iz televizijske reklame iz 2001. godine.