O tome gdje se danas nalazi region 10 godina nakon velike svjetske keonomske krize razgovarali smo sa Aleksandrom Vlahovićem predsjednikom Saveza ekonomista Srbije. Upravo to pitanje će biti i glavna tema ovogodišnjeg Kopaonik Biznis Foruma, koji organizuje Savez ekonomista Srbije.

Koja je ključna tema ovogodišnjeg Kopaonik biznisa foruma?

VLAHOVIĆ: Tema ovogodišnjeg Kopaonik Biznis Foruma je: Srbija deset godina posle Velike recesije: snažan rast kao imperativ.U prvom kvartalu 2019.navršava se deset godina od prve recesione krize srpske privrede koja je bila neposredna posledica svetske ekonomske depresije. Od tada do danas privreda Srbije je tri puta bila u recesiji, da bi se tek od 2015. godine ustanovio pozitivni trend rasta aktivnosti, ali  sa skromnim i kolebljivim stopama rasta. U proteklih 10 godina Srbija je uvećala BDP kumulativno za približno 10%, što je, sa izuzetkom Hrvatske, najslabiji rezultat u region. U istom periodu BDP u Albaniji je porastao 30%, u Rumuniji 24%, u Makedoniji, i pored dvogodišnje političke nestabilonosti, 23%, a u Bugarskoj, BiH i Crnoj Gori za cca 17%.  Merama fiskalne konsolidacije stabilizovani su ključni makroekonomski agregati, eliminisan je budžetski deficit, započete su reforme tržišta rada, sistema penzionog osiguranja, državne administracije i konačno je u centar ekonomske politike dospeo dugoročno održivi rast. Danas Srbija ostvaruje fiskalni suficit, postoji cenovna stabilnost, a nivo investicija, naročito stranih, je  povećan za  2,5 pp, mereno u odnosu na BDP. Treba napomenuti da je zaustavljen trend povećanja javnog duga, te da je on u protekle dve godine značajno smanjen. Naime, 2015. godine javni dug je iznosio približno 74% BDP, da bi na kraju prošle godine bio na nivou od 56% BDP. Medjutim problem su slabe ukupne investicije, koje ne prelaze 19% BDP,  i, razumljivo, to ne predstavlja dobru osnovu za buduće veće stope rasta. Upravo se povećanju nivoa investicija mora posvetiti posebna pažnja, i to će biti jedna od naših poruka sa Kopaonik Biznis Foruma. Takodje, namera nam je da upozorimo da svako prevremeno popuštanje u javnoj tekućoj potrošnji može dovesti do produbljivanja eksternih deficita, i to zbog toga što se takve negativne tendencije već uočavaju,  i to kao posledica bržeg rasta plata u državnom sektoru od ostvarenog rasta BDP-a. Svedoci smo sve češćih upozoravanja da svetu preti nova ekonomska kriza, stoga jedno od osnovnih pitanja koje će se razmatrati na Forumu je i da li je privreda Srbije i čitavog regiona danas u boljoj kondiciji, te da li je region spremniji za eventualne ekonomske potrese i kako u takvim uslovima ostvariti robusni rast u narednom srednjoročnom periodu.

 

Prema programu, utisak je da je region još više zastupljen u odnosu na prethodne godine. Šta bi bile ključne poruke za jačanje saradnje u regionu? Koliko je važno okupljanje predstavnika iz regiona na ovakvim događajima?

 

VLAHOVIĆ: U pravu ste. Mi smo više puta isticali u proteklih nekoliko godina da nam je cilj da Kopaonik biznis forum postane regionalni dogadjaj, odnosno, da teme koje su predmet rasprave ne budu usko vezane za Srbiju, već za čitav region Zapadnog Balkana. Ovo stoga što je Forum, po svom značaju i interesovanju, odavno prevazišao nacionalne okviru, kao i zbog toga što su privrede zemalja regiona medjusobno visoko povezane. Za gotovo sve naše zemlje Zapadni Balkan je, posle tržišta EU, najvažniji trgovinski i investicioni prostor. Ove godine na Forumu ćemo imati privrednike iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Slovenije. Takodje, učešeće će uzeti i predstavnici vlada i nevladinog sektora, kao i ugledni akademičari iz regiona. Smatramo da je ovakvo okupljanje privrednika i akademičara našeg regiona veoma važno, pošto nema puno konferencijskih platformi gde se može uputiti snažna poruka, koja će biti i medijski adekvatno propraćena. Naša poruka sa Kopaonika je nepormenjena: politika mora da uklanja barijere biznisu, odnosno da bude usaglašena sa poslovnim intencijama. Na žalost, realnost je ne retko drugačija, pa umesto uklanjanja barijera dnevnopolitičkim borbama, zapravo stvaraju nove za poslovnu zajednicu.

 

Kako biste ocenili dosadašnju regionalnu saradnju i šta se može učiniti da ona bude još bolja?

VLAHOVIĆ: Medjusobna saradnja zemalja Zapadnog Balkana je prirodna i ima  duboke istorijske korene. Sve ove zemlje, izuzev Albanije, su bile deo jedinstvenog ekonomskog prostora. Dovoljno je analizirati strukturu spoljnotrgovinskih tokova unutar regije i zaključiti da je ona posledica činjenice da smo, ne tako davno, bili deo jedne zajedničke države. Prostor za unapredjenje medjusobne saradnje postoji. Čini mi se da tome mnogo više doprinose poslovni nego politički lideri. Politika mora da sledi potrebe poslovne zajednice, odnosno da uklanja barijere slobodnog protoka robe i kapitala. Unapredjenje konkurentnosti naših zemalja će se postići jačim ekonomskim povezivanjem. Danas je Srbija prvi trgovinski partner Crnoj Gori, Makedoniji, jedan od najvažnijih BIH, tržišta Hrvatske i posebno Slovenije su, takodje, značajna i na strani izvoza i uvoza. Takodje, Srbija,  ostvaruje suficit u razmeni sa Crnom Gorom, BiH, Makedonijom, a ima gotovo uravnoteženi tok sa Slovenijom. Sve zemlje regiona, brže ili sporije, streme zajedničkom cilju – EU. Izmedju nekih zemalja su već započeti zajednički infrastrukturni projekti, sa ciljem da se čitav ZB nadje na mapi Transevropske transportne mreže. Izgradnjom kvalitetnih saobraćajnica doprineće se još boljim vezama privreda regiona.  Da bi se sve  komparativne prednosti iskoristile, koje nesumnjivo postoje, potrebna je čvršća saradnja ne samo izmedju realnog i finansijskog sektora, već i stvaranje odgovarajućih institucionalnih mehanizama na nivou čitavog regiona ZB.  Na žalost mi imamo mehanizam CEFTA 2, koji očigledno ne funkcioniše uspešno, a ne postoji način da se kazne zemlje koje se ne pridržavaju prethodno postignutog dogovora.

 

Utisak jer da se zemlje u regionu suočavaju sa sličnim, ako ne i istim strukturalnim problemima – rast, nezaposlenost, dupli deficiti, visok spoljni i javni dug. Šta je potrebno da bi se počelo sa rešavanjem problema?

 

VLAHOVIĆ: Jasno je da je kriza iz 2008. godine imala snažan negativni uticaj na sve zemlje našeg regiona. On se, uglavnom, ispoljio kroz značajno smanjenje stranih direktnih investicija i povlačenje finansijskog kapitala. Sve zemlje su nespremno sačekale ekonomsku krizu, opterećene brojnim inherentnim problemima. Zbog toga je i pad (sa izuzetkom Albanije) bio drastičan. Svi ti unutrašnji problemi nisu bili jasno vidljivi u godinama visokog priliva ino kapitala. Bila je stvorena lažna slika da je moguće razvijati privredu i njenu strukturu dominantno u sektoru usluga, da će se spoljni i unutrašnji deficiti doživotno pokrivati uvezenim kapitalom, da se može trošiti više nego što se proizvede, da su moguće visoke investicije uz nisku štednju, a da je rast tekuće potrošnje moguće imati bez obzira na nisku produktivnost i dohotke. U slučaju Srbije, apresijacijom dinara bila je obesmišljena aktivnost u sektorima razmenljivih dobara i usluga. Nadalje, niti jedna zemlja Zapadnog Balkana nije bila spremna da, nakon početka velike krize, drastičnim rezovima sredi stanje u javnim finansijama i započne realizaciju agende strukturnih reformi. Umesto da se slede pozitivni primeri baltičkih zemalja (koje su, uzgred, u 2009. imale još dublji pad u poredjenju sa našim regionom), da se primene mere štednje, da se restrukturiraju i privatizuju državna preduzeća, većina zemalja ZB je izabrala put ubrzanog zaduživanja, kao način finansiranja sistemskih neefikasnosti. To je bio put odlaganja reformi.

Danas, sve zemlje Zapadnog Balkana, manje ili više uspešno, sprovode programe fiskalne konsolidacije, koji su zasnovani na štednji. Sa sličnom merom uspeha realizuje se i program strukturnih reformi. Medjutim, rast je i dalje nedovoljan za dostizanje prosečnog standarda u EU. U protekloj godini rast u ZB je dostigao projektovani nivo od 3,5%, zahvaljujući ubrzanju aktivnosti u Srbiji. Zaposlenost je dostigla predkrizni nivo, medjutim, nezaposlenost mladih, zajedno sa negativnim demografskim razvojem i migracijom stanovništva, je i dalje najveći problem. Posebnu pažnju treba obratiti na narastajuće eksterne rizike, koji postaju dominantni faktori uticaja na buduće makro projekcije. Obezbedjenje fiskalne održivosti i makroekonomske stabilnosti treba da budu glavni prioriteti ekonomske politike. To podrazumeva dalje smanjenje učešće javnog duga u BDP-u, održanje fiskalnih deficita na nivou do prosečno 1% BDP-a, smanjenje eksternih deficita, te uspešniju realizaciju strukturnih reformi.