Kriza. Vremena preispitivanja svugde i svega zarad logičnog objašnjenja šta se desilo i pogotovo šta još može da se desi (Gordon Braun na samitu G8 u Akvili: “Sledi još dublja recesija”).

Autor: Milan Purić    

Velike istine o svim (namernim) promašajima, koje činiše najrazvijenije ekonomije, sručiše se svom silinom pre svega na najsiromašnije glave po svetu. Sada su svi uglavnom pametni i odlično prepoznaju korene, uzroke i posledice višedecenijskog ponašanja onih koji svet gurnuše u nezapamćenu krizu. Rođeni na ovim prostorima, u ovim vremenima imaju „sreću“ da svom prebogatom životnom iskustvu dodaju i spoznaju kako je živeti sa najvećom svetskom krizom u poslednjih 80 godina (može da se pokaže i više), posle raspada više država u kojima smo živeli, ratovali i gubili radna mesta i svekoliku socijalnu sigurnost.

Nije da nismo uvek nešto pokušavali. Menjali smo vlade i zakone, donosili bezbrojne uredbe manje ili više glasali uvek se nadajući boljem i na kraju stigli tu gde jesmo. Verovatno postoji mnogo stvari koje sada ne bismo uradili, pogotovo sa (sa)znanjima koje imamo. Za veliki broj stvari kriv nam je čvrst „zagrljaj“ takozvane međunarodne zajednice. Za neke smo pre svega zaslužni sami. Kako je odlično opisao Mladen Đorđević u tekstu „Četiri srpske privatizacije“ – umesto efikasne i konkurentne privrede, stvoreno je tržište prilagođeno profitima banaka, prodaji uvozne robe i vladavini monopola… Te 2001. tvrdili su nam preko svojih telala (mladi, pametni, lepi) da moramo da donesemo novi Zakon o privatizaciji i da se prilagodimo svetski važećem konceptu neoliberalizma kao najboljem i jedino ispravnom, jer samo sa takvim shvatanjem i organizacijom privrednog razvoja možemo da se uključimo u prosperitetna društva.

Osam godina kasnije, svedoci smo da se neoliberalizma ne samo odriču njegovi tvorci (što bi Angela Merkel rekla: “Gde ste sada vi koji nas u ovo uvaliste?“) već ga proglašavaju najvećim zlom koji je u stvari bio sistem špekulativnog karaktera, zarad što dužeg očuvanja sistema koji je određenom broju zemalja (pre svega Americi) dopuštao enormna prelivanja bogatstva iz celog sveta.

Podsetimo se načela privatizacije kako je to napisano u članu 2. Zakona:

Privatizacija se zasniva na sledećim načelima:

1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost;

2) obezbeđenje javnosti;

3) fleksibilnost;

4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima.

Ostavljajući malo po strani drugo, treće i četvrto načelo, mada i o njima ima mnogo toga da se analizira, pogledajmo šta se desilo sa prvim.

„Učešće industrijske proizvodnje u BDP 1989, iznosilo je 44,5%, a u 2008. samo 17,45%. U visokorazvijenim zemljama ono se kreće oko 30%, u Češkoj je 40%, a u Kini skoro 50%.

Zašto je propala srpska industrija? Razloga ima više, ali su ključni u vezi sa procesom privatizacije i dominantnim razvojem sektora usluga, temeljenog na stranom kapitalu. Katastrofalno lošim konceptom privatizacije, koji se traljavo realizuje već osam godina, dovršava se proces likvidacije velikih industrijskih preduzeća, započet sankcijama, ratnim razaranjima, drastičnim padom proizvodnje, zaposlenosti i izvoza.“[1]

Komentar gornjeg citata bio bi izlišan. Odgovor na logična pitanja šta se sve desilo i dešava sa privatizovanim preduzećima, i pored ogromnog broja činovnika u Agenciji za privatizaciju, i velikog novca utrošenog za njihov rad, jednostavno nema. Razmotavanje klupka o radu u Agenciji za privatizaciju i objavljivanje podataka o stotinama miliona evra potrošenih bez ikakve kontrole, daće jedan od glavnih odgovora o korupciji u Srbiji i svim efektima pogubnih špekulativnih privatizacija. Zašto otpust dugova državi i javnim preduzećima u privatizovanim firmama nije tretiran kao dokapitalizacija (slično kao što radi američka Vlada)? A zatim akcije predate akcijskom fondu Srbije i po početku profitabilnog poslovanja privatizovanih firmi prodate na berzi (sa pravom prvenstva kupcu firme). Isto važi za rešavanje pitanja viška radnika, odnosno socijalni program koji je država sprovela na teret Budžeta (svih građana), a u korist kupaca privatizovanih firmi.

O drugom delu prvog načela verovatno najbolje govore brojni slučajevi suicida tranzicionih gubitnika, odsecanje delova tela, naravno onoliki broj štrajkova u svim delovima Srbije i nekoliko stotina hiljada ostalih bez posla izazvanih primenom rečenog Zakona.

Posle svega, osnovano se postavlja pitanje da li i dalje treba nastaviti sa primenom zakona koji je već naneo nesagledive štete zemlji i na koji način smanjiti pogubne efekte koje je izazvao? Svedoci smo da država nekad brže, nekad sporije ima načina da svoje građane obešteti ili na drugi način stanje vrati u pređašnje. Zakon o nacionalizaciji kao tipičan primer dnevno-političkog ponašanja vlasti biće ispravljen Zakonom o restituciji. Sporo, ali dostižno. Pljačka i prevara zvana Jezda i Dafina u organizaciji same države, sankcionisane su zakonom koji je obeštetio sve građane koji su stradali u prevari koja je organizovana u okviru zakona te države.

Pitanje koje želim da postavim odnosi se na pravo društva, a pogotovo najteže pogođenih privatizacijom da pokrenu inicijativu o ukidanju štetnog i društveno opasnog Zakona o privatizaciji i dovođenju stanja u društveno prihvatljive okvire. Da li sama država može da pokrene ovo pitanje ili je potrebno još više (koliko?) radnika na ulicama, putevima, prugama i mostovima? Da li su potrebne jezivo potresne scene o stradanjima i patnjama radnika da se probudi svest kod vlasti o neodrživosti ovog i sličnih zakona i akata? Autistična vlast koja nam se obraća ovih dana, povodom prve godine delovanja Vlade, sigurno nije ta koja će ovo pitanje pokrenuti. Ovo pitanje iako nije jedino, biće sigurno na listi proritetnih (kritične) mase nezadovoljnih, koja se ubrzano prikuplja u Srbiji i koja će promeniti sigurno više od samo jednog zakona. Možda ja nisam u pravu u dijagnostikovanju stanja. Ali šta kaže ministar Ljajić? 

——————————————————————————–

[1] http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srpska-faza-stabilizacije-krize.sr.html Ljubodrag Savić, Politika 09.07.2009.