Otkud toliko dugova u anglosaksonskom svetu? Bankari i oni koji regulišu finansijsko tržište znaju da to – što su dozvolili da pozajmljivanje nabuja do tog stepena da SAD sada duguju proporcionalno daleko više nego na početku Velike Depresije – nije ni u čijem dugoročnom interesu.

Autor: Ben Fanel    

Odgovor na ovo pitanje je prljava mala tajna kapitalizma: preterano davanje pozajmica je bio jedini način za održavanje životnog standarda ogromnog dela stanovništva u vremenu kada je bogatstvo koncentrisano u šakama elite.

Iznos dobiti u korist elite je zapanjujući, i ilustruje problem nedovoljno regulisanih slobodnih tržišta: bogati postaju sve bogatiji, dok se ostali uopšte ne bogate. Prema ekonomistima Société Générale, prihod jedne petine najviše plaćenih osoba u SAD (korigovan za stepen inflacije) povećao se od 1970-te za 60%, dok je ostalima pao za 10%. Kako je nedavno istaknuto u „ New York Review of Books”, porodica Volton, čuvena po “Wal-Martu”[1], je bogatija nego cela donja trećina stanovništva SAD – zajedno uzeta – a to je oko 100 miliona ljudi. Ovo je potresno zapanjujući podatak. Njega potvrđuju i merenja – kao što su stalno rastući DŽini koeficijenti (Gini coefficients)[2] za SAD i Veliku Britaniju, koji služe za procenu razlika u prihodima. Drugim rečima, udeo profita u bruto nacionalnom dohotku jeste (ili je do nedavno bio) na najvišem nivou za poslednjih 100 godina.

Jednostavno rečeno, koristi ekonomskog rasta su otišle uglavnom u džepove plutokrata, a ne većine stanovništva. Pa, zašto onda nije došlo do revolucije? E, zato što je postojalo rešenje: zaduživanje. Ako nisi mogao da zaradiš, mogao si da pozajmiš. Pružena je široka mogućnost jeftinog finansiranja (pozajmicom). Finansijske inovacije, kao što je tržište obligacija zasnovanih na posedu (asset-backed securities market) olakšale su taj proces, a to su učinile i polu-državne (government-sponsored) agencije kao Fannie Mae i Freddie Mac.[3]

Regulatori finansijskih tržišta su to sve pozdravljali, možda i ne uzimajući dovoljno u obzir problem moralnog rizika koji je stalno rastući „efekt poluge“ predstavljao. Jer: vlasti su morale da drže interes na niskom nivou – inače bi dužničko opterećenje obogaljilo tržišnu potrošnju. Ovo je izazivalo sve veći „efekt poluge“, čime je problem bivao sve veći.

Šetnja u Velikoj Britaniji kroz bilo koje naselje s niskim prihodima ovo potvrđuje. Pred kućama se vide BMV-ovi, na krovovima su satelitske antene, a po ulicama se vide kamioni koji razvoze novi nameštaj. Kako u Britaniji tako i u SAD, nezaposleni su bili podsticani da sebi kupuju kuće.

Niko ne gunđa zbog toga, niti poriče pravo drugome da ima sopstvenu kuću, ili da kupuje luksuznu robu. Problem je u tome što ovaj luksuz treba da se otplati iz prihoda, a kuće da se otplate na osnovu njihove založene vrednosti – uz podnošljivu visinu duga.

Pitanje je da li se dužničko opterećenje – a celokupni neotplaćeni dug američkog kreditnog tržišta je krajem marta bio 53.000 milijardi američkih dolara (38.000 milijardi evra, ili 32.000 milijardi britanskih funti) i 3,7 puta je viši od BNP-a – uopšte može izdržati? Ako je odgovor da ne može – kako da se ono smanji, izbegavajući propast ekonomije? Oni koji pokušavajući da daju impuls ekonomiji putem povećavanja potrošnje propagiraju dodatno zaduživanje, ukazuju na visinu vrednosti imovine koja služi za pokrivanje dugovanja. Čista vrednost (cena) svih američkih domaćinstava – uključujući kuće, posle uračunavanja dugovanja – iznosila je u martu, prema podacima Federalnih rezervi (Fed ) 50.000 milijardi američkih dolara. Nije loša svota za 306 miliona stanovnika: po 165.000 američkih dolara na svakog. Međutim, cena servisiranja ovog duga – uzeta kao proporcija dohotka, pa čak i uz rekordno niski nivo interesa je danas na svom vrhuncu za poslednjih 30 godina – ona je viša od 15%, i to uz stagnaciju prihoda, dok je nivo celokupnog dugovanja porastao.

Dugovno opterećenje mora da se snizi, a to znači: više štednje i niži ekonomski rast za dugi niz sledećih godina. Usput, ima izgleda da se vrati i inflacija, i to verovatno brže i mnogo veća nego što mnogi očekuju. Ovo će sve navesti investitore da zahtevaju više zarade – a to će vladama još više otežati rvanje s dugovanjima. U najboljem slučaju, dug će opadati polako tokom mnogih ciklusa, i jednostavno će snižavati inače živahan privredni rast. U najgorem slučaju, to bi moglo izazvati njegov skok naviše, pre nego što dođe do ponovnog pada, sa svim onim pratećim nesigurnostima koje to može povući za sobom. U ovom trenutku, niko ne može znati šta je verovatnije. Ja sam, zahvaljujući visini vrednosti domaćinstava, sklon blažem gledištu. Ali, ako status američkog dolara kao (svetske) rezervne valute bude ozbiljno napadnut, onda bi kreditni interes morao da se poveća, a to bi samo po sebi moglo da izazove krizu potrošnje.

Šta se može učiniti? Prvo: mada kapitalistički model nije idealan, ne treba žuriti sa njegovim napuštanjem. On je manje loš od bilo kog do sada pronađenog sistema. Međutim, treba udvostručiti naše napore za povećanje produktivnosti putem inovacija i stvaranja novih tržišta. Jednostavno ceđenje slabo plaćenih radnika je loš izbor: to nas je baš i dovelo u ovu sadašnju gužvu i pogibelj. Ovo iziskuje investicije u školovanje i istraživanja. Drugo: moramo da naučimo da živimo u okvirima sredstava kojima raspolažemo. To znači trošiti manje nego što zarađujemo, možda čak i izlaziti na kraj bez BMW-a, plazma-lcd-led televizora i kožnih troseda. Treće: treba da budemo pažljivi u raspodeli viših poreskih opterećenja koje ćemo neizbežno morati da snosimo tokom sledeće decenije. Izuzetno visoke marginalne[4] poreske stope nisu imale efekte 1970-ih godina, pa neće imati ni sada. Rekavši to, treba shvatiti da ovakve razlike u prihodima, kakve su sada, predstavljaju političku tempiranu bombu kojom se sada treba pozabaviti. Najzad: svi treba da se pomirimo sa činjenicom da su ovo suštinski problemi, koji iziskuju suštinska rešenja. Ona treba da budu sprovedena i moraju da traju duže od bilo koje vlade. Dakle, potreban nam je jedan novi politički dogovor usmeren na smanjivanje celokupnog dužničkog nivoa, uz istovremeno smanjivanje nejednakosti (raspodele prihoda) putem podsticanja obrazovanja, preduzetništva i investiranja u inovacije.

(Autor je menadžer osnovnih sredstava “GLG Partners”, poznate firme za alternativni finansijski menandžment)

——————————————————————————–

[1] Gigantski lanac hipermarketa (u Americi i van nje), poznat i po niskom plaćanju radne snage. (Prim. prev.)

[2] Statističko merilo distribucije podataka, koje je uveo 1912. italijanski statističar Korado DŽini. To je realan broj, koji – u slučaju da su svi podaci isti iznosi nula – a raste sve više sa porastom različitosti podataka. Koristi se, između ostalog, kao merilo nejednakosti prihoda i bogatstava. (Prim. prev.)

[3] „Narodska imena“ za dve poluvladine i od vlade potpomagane finansijske organizacije koje služe za olakšavanje dobijanja hipotekarnih kredita [Feni Me – FederalNationalMortgageAssociation (FNMA), Fredi Mek – FederalHomeLoanMortgageCorporation (FHLMC)]. Između ostalog, Fredi Mek se bavi(o) širenjem sekundarnog tržišta hipoteka u SAD, kupujući hipotekarne papire različite pouzdanosti, „pakujući ih“ zajedno (i „zdrave“ i „bolesne“) u neki finansijski produkt i prodajući te „pakete“ pod raznim nazivima kao obveznice zasnovane na hipotekama („mortgage-backed securities“) svim vrstama investitora na otvorenim finansijskim tržištima. To je uz nekritičko korišćenje pozajmljenih kapitala stalno dovodilo do veštačkog i nerealnog rasta cena tih produkata (efekt „poluge“: leverage, o čemu autor u daljem tekstu govori). (Prim. prev.)

[4] Najviša, često izuzetno visoka poreska stopa koja se primenjuje na svaki dolar/evro/dinar poreske osnovice iznad nekog određenog iznosa. (Prim. prev.)