Većina duhovnih tvorevina, ili tvorevina mašte obično iščezava nakon nekog vremena, dok najduže traju oko jednu generaciju. Neke ideje od trajne vrednosti premda ne iščezavaju uvek, budući da se vraćaju u jednom ili drugom obliku u različitim periodima vremena. Takav je slučaj sa Marksovom teorijom, koja se tokom istorije ponavljala i oživljavala (Šumpeter, 1998:7).

Autor: Dragoljub Kaurin    

Srpsko iskustvo državnog socijalizma je bilo negativno, a kao nasleđe je ostao veliki spoljni dug. Premda je došlo do promena ovakvog tipa, tranzicija ka neoliberalizmu donela je sa sobom pozitivne stavove prema socijalističkom nasleđu, kao što ističe gorenavedena tvrdnja ovog poznatog ekonomiste.

Ipak, u specifičnom srpskom kontekstu, neoliberalizam je u ovom trenutku možda jedina prihvatljiva alternativa, budući da dugo iskustvo socijalizma jednostavno ne govori u prilog ponovnom oživljavanju ovog sistema u punom obliku. Da ponovo parafraziramo velikog ekonomistu Jozefa Šumpetera: „Pa dobro kada biste imali polubogove koji bi upravljali socijalističkim sistemom i arhanđele koji bi na njemu radili, sve bi to moglo tako i biti. Ali stvar je u tome da ih nemate i da je ljudska priroda ovakva kakva jest, kapitalistička alternativa sa svojim sustavom pobuda i razdiobom odgovornosti i naknada, uostalom, ipak pruža, makar ne ono najbolje što se može zamisliti, uređenje koje se najbolje može ozbiljiti“ (Šumpeter, 2009). Kako se vidi iz stavova ovog velikog ekonomiste, kapitalističko ustrojstvo je najprikladnije i najbezbolnije u ovom trenutku razvoja. S jedne strane imamo liberalizaciju tržišta i prodor stranih kompanija, veću otvorenost zemlje za strana ulaganja, te potencijal za razvoj ukoliko se korektno isprate smernice međunarodnih organizacija za pomoć. Ono što je verovatno negativno je visoka stopa nezaposlenosti, zavisnost, te potpuna sloboda stranih kompanija i organizacija u sprovođenju svojih ekonomskih zamisli. Srpsko društvo mora prihvatiti neoliberalizam, ali nikako sa svim svojim negativnim karakteristikama. Specifičan vid ekonomskog nacionalizma i državne regulacije tržišta je neminovan, radi zaštite naših sopstvenih interesa pred interesima bogatijih i moćnijih država, kao i međunarodnih finansijskih organizacija.

Jedno je sigurno, i pred tom činjenicom će ustuknuti i konzervativni ekonomisti. Gde se sve prepusti regulaciji tržišta, nastaje haos. Zemlje razvijenog kapitalizma, poput članica Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, imaju jasno definisane mehanizme državnog intervencionizma i zaštite interesa rada od stihije tržišta. Nema nikakvog razloga zašto mi ne bismo postupili isto, ili stvorili čak snažnije mehanizme za državnu intervenciju na tržištu od ovih zemalja. Ako već dopuštamo stranim kompanijama i organizacijama da se ponašaju kako im je drago, treba da imamo minimalne standarde za održavanje nacionalnog integriteta i radnih prava.

Put u neoliberalizam je tegoban. Naredni odeljci detaljnije preispituju kako se ove teškoće prikazuju na nivou savremenog srpskog društva.

Socioekonomske promene, zavisnost, privatizacija

Ekonomista Jozef Šumpeter smatra da kapitalizam teško da će opstati zbog sopstvenih inherentnih protivrečnosti (Šumpeter, 1998:71). Ipak, on je trenutno najprihvatljiviji kao održiva društveno ekonomska formacija. Na primeru srpske ekonomije se verovatno najjasnije ocrtavaju konture ovog sistema, sa svim njegovim protivrečnostima, manama i prednostima.

Pored privatizacije, trenutno je verovatno najaktuelnija tema u srpskom društvu upravo zavisnost od Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske unije i mnogih drugih organizacija za pomoć, poput onih iz severnoevropskih zemalja. Ipak su vašingtonske institucije, MMF i Svetska banka, možda najodgovornije za dubinu promena u srpskoj ekonomiji.

Ove dve institucije zemljama u tranziciji nameću nekoliko uslova koji se uglavnom svode na sledeće: smanjenje budžetskog deficita svim sredstvima, snižavanje inflacije; rezanje državne administracije, što se uglavnom svodi na smanjivanje državnih troškova i redukovanje broja zaposlenih u javnom sektoru; slično tome, bitno je takođe i sprovoditi privatizaciju svim sredstvima.

Svetska ekonomija se u godini pisanja nalazi u fazi teške finansijske krize. Srpsko društvo nije izuzetak od tog generalnog pravila. Ipak, postoje indicije da se ekonomija oporavlja. Epicentar ekonomskog potresa, Sjedinjene Američke Države se polako oporavljaju, dok Nemačka beleži rast ekonomske aktivnosti (Reinemann i Schulze, 2009).

Uprkos prognozama analitičara da je reč o najvećoj krizi od Velike depresije 1929, postoje indicije da se ekonomska slika popravlja. Treba istaći da se ovakve kategorizacije o ekonomskoj krizi na srpskom primeru uvek prikazuju u hipertrofiranom obliku. Naime, građani Sjedinjenih Država i Velike Britanije negoduju zbog dvocifrene stope nezaposlenosti, dok ona u Srbiji dostiže 30 odsto.

Aranžmani sa Međunarodnim monetarnim fondom su Srbiji potrebni iz više razloga. Svetska banka je Srbiji odobrila zajam od 200 miliona dolara za podršku domaćem budžetu, dok je Evropska unija odobrila bespovratnu pomoć od 100 miliona evra kao podršku državnoj kasi. I jedna i druga pomoć zavise od podrške MMF-a (Jevtić i Aleksić, 2009).

Analitičari i stručnjaci imaju podeljena mišljenja u pogledu saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom. Deficit državnog budžeta će se morati pokriti ili povećanjem poreza na dodatu vrednosti ili smanjenjem plata i penzija. Mnogi pak smatraju da je ovo samo privremena mera, a da supstancijalne mere moraju da uslede (Milinković, 2009). Povećanje budžetskog deficita je deo pregovora sa MMF-om kojim ova organizacija pokušava da se privoli na saradnju uprkos nedostacima u sprovođenju reformi od strane srpske države. U 2009. godini deficit državnog budžeta se kreće na visini od približno 5 odsto društvenog bruto proizvoda. Analitičari i stručnjaci se slažu da povećanje poreza na dodatu vrednost (PDV) može imati negativan odraz na raznim nivoima. Na taj način se destimuliše tražnja i koči razvoj nadolazeće srednje klase koja treba da bude faktor stabilnosti u srpskom društvu. Očigledno je da ove mere imaju negativno dejstvo u svetlu nadolazeće svetske ekonomske krize.

Iako je povećanje poreza po pravilu mera koja je nepopularna, postoje očigledni načini da se ovaj način punjenja budžeta usled narastajućeg deficita sprovede uz najmanje moguće socijalne troškove. Naime, direktno oporezivanje u formi zdravstvenog osiguranja, poreza na plate, penzije, dividende i druge vrste prihoda nailazi na otpor kako stanovništva, tako i malih i srednjih preduzeća i kompanija. Stoga je možda uputnije pristupiti neposrednom oporezivanju u vidu PDV-a ili akciza recimo, kao i poreza na promet (Gligorov, 2009).

Glavni cilj ovih promena je da ne dođe do destabilizacije ili socijalnih nemira koje bi proizvelo uvećanje nameta. Naime, karteli privrednika se svakako ne bi složili sa uvećanjem poreza kao merom za punjenje državne kase.

Siva ekonomija takođe doprinosi ovoj negativnoj situaciji. Naime, neki analitičari smatraju da je uticaj sive ekonomije, šverca i potpune deregulacije društvenih aktivnosti u ovom sektoru uzrok budžetskog deficita zbog neplaćanja poreza koji bi punio državnu kasu (Lopušina, 2009).

Jasno je da je povećanje PDV-a palijativna mera i da se na taj način samo odlaže ono što treba suštinski promeniti. Naime, državna administracija je u mnogim slučajevima cilj samoj sebi, te je treba srezati kako bi se onemogućila preskupa država.

Pored ovih mera Ministarstvo ekonomije i predsednik Republike se slažu da je potrebno smanjiti ogroman broj postojećih fiktivnih radnih mesta u državnoj administraciji. Još jedna privremena mera kojoj država pribegava je prodaja državnih obveznica i blagajničkih zapisa. Prodato je skoro šest milijardi dinara hartija od vrednosti sa kamatnom stopom od oko 12 odsto i rokom dospeća do 3 meseca (Aleksić, 2009).

Prodaja hartija od vrednosti je ad hoc rešenje u svetlu saradnje sa međunarodnim organizacijama za ekonomski razvoj. Naime, reč je o prikazivanju ekonomskih perspektiva zemlje onakvima kakve one realno nisu, a neće ni biti. Kratkoročno to zaista donosi uravnoteženje bilansa, premda se na dugi rok mora pristupiti supstancijalnim merama. Osim toga, novi aranžman sa finansijskim institucijama bi imao i druge pozitivne efekte poput stabilizacije kursa dinara u odnosu na evro. Pored sezonskog priliva deviza i privatizacionih prihoda koji su ove godine manji od očekivanih, nova injekcija novca od MMF-a i Svetske banke bi doprinela stabilizaciji valute (Nišavić, 2009).

Tajkuni i privrednici se uglavnom ne slažu sa uvođenjem PDV-a kao merom za redukovanje budžetskog deficita. Vlasnik firme „Ist point“ Zoran Drakulić smatra da je jedino rešenje suzbijanje sive ekonomije i njeno uvođenje u legalne tokove (Jevtić i Aleksić, 2009).

Postoje i drugi vidovi mera da se pobedi budžetski deficit, koje na dugi rok mogu doneti pozitivne promene. Naime, progresivno oporezivanje zarada na dugi rok donosi ujednačavanje društvenih nejednakosti, što je u opštem interesu. Malo ko bi se u današnjem društvu protivio tvrdnji da ne želimo živeti u društvu gde postoje samo bogati i siromašni, već je potrebno ujednačiti ove dve kategorije na taj način što će se pristupiti progresivnom oporezivanju zarada koje jača srednji sloj u društvu.

Ova mera koja je krajnje rešenje je povećanje progresivnog poreza na zarade. Naime, jedna varijanta je da se zarade preko 40.000 dinara oporezuju sa 20 odsto, a da se one niže od tog iznosa oporezuju sa 10 odsto (Jevtić i Aleksić).

Mere koje će doneti direktno odobravanje Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke su, ipak, smanjenje glomazne državne administracije i broja zaposlenih u javnom sektoru. Naime, po nekim izvorima Srbija ima između 10 i 17 hiljada zaposlenih u prosveti (Borisavljević, 2009). Pored toga, javni sektori zdravstva, kulture i sporta ne zaostaju mnogo za prosvetom kao takvom, makar kada je broj zaposlenih u pitanju. Ekonomska logika sugeriše da bi broj zaposlenih u ovim sektorima morao bit redukovan kako bi se ubrzala privatizacija i doprinelo se doterivanju ukorak sa zahtevima međunarodnih organizacija za pomoć. To je u skladu sa preporukama stručnjaka najrazličitijih orijentacija, počev od liberalnih sociologa do konzervativnih ekonomista.

U svetlu ovakvih razmatranja verovatno je najbolje da zaposleni u Vladi Srbije i ministarstvima krenu sami od sebe, pre nego što krenu sa promenama u javnom sektoru. Da li je i koliko neko zaista spreman na promene, najbolje se može videti kada ih one direktno dotiču. Ovaj stav podržava Vladimir Gligorov, ekonomski analitičar. Neka se prvo krene sa rezanjem broja zaposlenih u ministarstvima Vlade Srbije. Slična obećanja davana su pre godinu dana, pre šest meseci i pre tri meseca. Nije jasno kako će se smanjiti broj lekara, nastavnika ili drugih zaposlenih u javnom sektoru ukoliko se prvo ne krene sa smanjivanjem broja zaposlenih u Vladi (Aleksić, 2009). Verovatno je bolje da ekonomski planeri i političari krenu da vade deblo iz sopstvenog oka, pre nego trn kod drugih javnih službi.

Kako su u prethodnim pregovorima sa MMF-om najveće žrtve bili penzioneri, čija su primanja zamrznuta do kraja naredne kalendarske godine, ove godine će verovatno najdeblji kraj izvući zaposleni u državnoj upravi. U najboljem slučaju će svaki deseti koji radi u državnoj upravi ostati bez posla. Verovatno će zaposleni u državnoj administraciji doživeti istu sudbinu. Ideja je da se primeni standard po kojem će biti 6 zaposlenih u javnim službama na 100 stanovnika. Prosta računica sugeriše da bi bez posla u državnoj upravi trebalo da ostane oko 20.000 ljudi. Time bi država uštedela oko 22 milijarde dinara (Bulatović, 2009).

Ekonomski lideri su na taj način zaradili lošu reputaciju kako kod građana, tako i kod zaposlenih u državnoj upravi. Naime, političari i neoliberalni ekonomisti se dosta dugo poigravaju sa strpljenjem građana, dok se planovi za bolju budućnost odlažu jako dugo.

Skorašnji zahtevi vašingtonskih institucija uključuju neke od sledećih mera. Penzioni sistem u Srbiji je suviše izdašan. Prosečna penzija po pravilu uključuje oko 60 odsto zarade, što je možda suviše. Zemlje OECD-a naime izdaju mnogo manje. S tim je povezan problem starosne piramide. Naime, zemlja ima jako mali broj radnoaktivog stanovništva, koje izdržava sve veći broj penzionera. S tim je povezano opterećenje zdravstvenog sistema koji je takođe deo javnog sektora (Bulatović, 2009).

Gotovo je očigledno da su po svojoj prirodi ovo izuzetno osetljiva pitanja, čije rešavanje će naići na otpor gotovo svih koji su u njih uključeni. Ukoliko se krene u otpuštanje zaposlenih u prosveti, to je moguće učiniti samo tako što će se ponuditi visoke otpremnine, koje ukoliko ne budu dovoljne, može doći do štrajkova i nesuglasica najrazličitije vrste. Sindikalistička inicijativa tada ulazi u igru.

Zdravstvo je još osetljivije na promene ovog tipa. Naime, potencijalni štrajkovi u zdravstvu mogu imati dalekosežne negativne posledice na razvoj države i mogu dovesti do razmirica i socijalnih nemira.

Kultura je takođe sektor koji je rigidan na društvene promene i pritiske. Svako ukidanje davanja novca za kulturu od ekonomskih planera i političara po pravilu nailazi na otpor ljudi u kulturi koji se ne slažu sa „tehnicističkim umovima“ sociologa, političara i ekonomista. Zakon ekonomske efikasnosti je često u koliziji sa humanističkim ciljevima obrazovanja, kulture i znanja.

Hteli ne hteli, ekonomska realnost nameće donošenje ovakvih promena, te sve veće i veće redukovanje neefikasnog javnog sektora i ubrzavanje privatizacije. Inokosni put u kapitalizam gotovo da je potpuno nemoguć, pa se mora pristupiti merama koje zahteva imperativ saradnje sa Evropskom unijom, Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom.

Državne subvencije su dugi niz godina bile način kojim je srpska država pomagala preduzećima. Po novim diktatima Evropske unije, to neće više biti moguće. Ukoliko želimo da i dalje dobijamo pomoć, subvencije za preduzeća će se morati ograničiti na pomoć za razvoj, istraživanje i redukovanje radne snage. Jedan način kontrole sprovođenja ovih reformi je osnivanje nezavisnog tela za kontrolu državne pomoći. Uprkos ovim merama, rebalansom budžeta će se uvećati državne subvencije čak i takvim gubitašima kao što su Železnice Srbije i rudnik Resavica. Pomoć neefikasnim preduzećima čini oko 22 odsto ukupnih državnih subvencija Republike Srbije (Bulatović, 2009).

Ekonomske odluke su suštinski uvek političke, čak i kada se govori o liberalizmu kao takvom. Svaka odluka državnog establišmenta po pitanju ekonomije ima odraz na političke poene. Širok dijapazon političkih partija, počev od desničarsko-konzervativnih preko centra i liberalnih partija, teško da će se u ovom trenutku odlučiti za jasno promovisanje radikalnih rezova u društvenom sektoru. Naime, smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru bi imalo zasigurno za posledicu gubljenje političkog kredibiliteta kod građana, što pred nadolazeće izbore može da se negativno odrazi na političku popularnost, što je nešto što niko od kreatora politike u ovom trenutku ne želi.

Već postoje indicije da će se krenuti protivno politici Vlade Srbije da redukuje broj zaposlenih u prosveti. Isplata dohodaka unekoliko već kasni, a najave političara da će doći do redukovanja broja zaposlenih u prosveti već uveliko proizvode dogovoreni štrajk kojim će se onemogućiti početak nove školske godine. Ministar prosvete Žarko Obradović smatra da se mora pristupiti merama kako bi se ovaj najavljeni prekid prekinuo (Pušonjić-Veljković, 2009).

Tržište rada je osim toga potpuno neuređeno, te strane kompanije rado i uspešno profitiraju od niskih nadnica i proste činjenice da radna snaga kod nas prosto ne može da bude izbirljiva u pogledu posla.

Pored toga mnogi analitičari ukazuju ne propratne pojave nadolazeće ekonomske krize. Sve je veća težnja kod stanovništva da se koriste psihoaktivne supstance, sedativi i benzodiazepini kao odgovor na narastajuću ekonomsku krizu i nesigurnost. Štaviše, farmaceuti smatraju da se ove supstance zloupotrebljavaju i da postoji neformalno tržište (Mišković, 2009).

Izdaci za pojedine delove javnog sektora su preveliki. Naime, 5 odsto društvenog bruto proizvoda se alocira za obrazovanje, što je nešto više nego u Rumuniji i Bugarskoj. Štaviše, postoji problem jer su učinci obrazovnog sistema veoma slabi uprkos visokim izdacima (Bulatović, 2009).

Odnos tržišta rada i obrazovnog sistema takođe stvara neprilagođenost. Konzervativizam intelektualaca stavlja naglasak na potrebu za teorijskim znanjem, dok se na tržištu rada traže konkretne sposobnosti i radno iskustvo.

Obrazovni sistem zemlje takođe stvara probleme pa ne postoji jasna koordinacija visokog obrazovanja u Srbiji sa onim u zapadnoevropskim zemljama. Srpski studenti teško da mogu da provedu semestar u Bolonji, Rimu, Amsterdamu ili nekom drugom gradu, što sa druge strane koči njihovu mogućnost za dalje napredovanje u karijeri (Borisavljević, 2009).

Štaviše, mnogi intelektualci ukazuju na problem odliva mozgova i odlaska kvalitetnih kadrova iz zemlje u svetlu narastajuće krize i nedostatka perspektive. Naime, akademska sfera uz male varijacije svuda funkcioniše po istim principima pa ne postoji nijedan razlog zašto naši mladi akademici ne bi tražili uhlebljenje u inostranstvu, gde se njihov rad više ceni.

Pored toga, mladi u Srbiji imaju problem sa prolongiranim studiranjem, što doprinosi negativnom pozicioniranju na tržištu rada. Znanje koje nose iz škola i fakulteta je često nekonkurentno na nivou globalne ekonomije, što sa druge strane povećava već visoku nezaposlenost (Stjelja, 2009).

Pored ovih i sličnih problema, zakonska regulativa je potrebna radi sprovođenja privatizacije društvenog sektora. Srpska preduzeća su mahom kupile strane kompanije, ili je alternativno došlo do prodora u formi grinfild investicija. To su slučajevi kada kompanije izgrade šoping molove, sopstvene pogone, što donosi svežu zaposlenost. Svakako, donošenje zakonske regulative je ono što je potrebno. Postoje jasne indicije da postoji napredak u tom pogledu i da će doći do neke kombinacije fizičkog vraćanja imovine i finansijskog obeštećenja.

Mnoge druge promene stupaju na snagu. Više od 20 privatnih kompanija je izrazilo želju da svoj dug prema državi servisira tako što će svoju imovinu konvertirati u kapital države (Bulatović, 2006).

Donošenje zakona o restituciji je jedan način da se ubrza proces privatizacije. Naime, zakon o restituciji bi trebalo da bude donesen u bliskoj budućnosti. Planirano je da ovaj zakon ubrza fizički povraćaj imovine koja je oduzeta tokom nacionalizacije, kao i finansijsko obeštećenje korisnicima (Lovrić i Bulatović, 2009).

Privatizacija pojedinih preduzeća proizvodi debate kako kod ekonomista, tako i kod šire javnosti.

Sa mnogim odlukama u pogledu privatizacije se najblaže rečeno odugovlači. Naime, Naftna industrija Srbije, jedno od najvećih srpskih preduzeća, privatizuje se jako dugo. Početna zamisao je bila da se akcije podele na 5 miliona građana koji su se za njih prijavili. Zbog nemogućnosti ovakvog sprovođenja privatizacije, skupština akcionara je povećala broj akcija smanjivanjem njihove nominalne vrednosti na 25 evra. Tako će po novom zamišljenom planu svaki građanin dobiti po 5 akcija (Stamenković, 2009).

Time se stimuliše model privatizacije putem podele koji je ranije afirmisan u nekim postsocijalističkim zemljama, recimo u Rusiji. Ruski model je na neki način loš uzor, zbog poznate komične situacije gde je određen broj građanstva koristio podeljene akcije kako bi dobio votku.

Kod privatizacije je takođe potrebno naći uhlebljene za radnike koji odlaze iz kompanija. Naime, u slučaju Naftne industrije Srbije, približno 2.200 radnika je podnelo zahtev za odlazak iz kompanije. Nikakva otpuštanja neće biti moguća do 2012. Program racionalizacije kadrova pretpostavlja da će se ponuditi 750 evra po godini radnog staža i četiri prosečne plate (Stamenković, 2009).

Ekonomske promene koje su trenutno na snazi u Srbiji su krajnje kontroverzne, te dolazi do nesuglasica među kreatorima ekonomske politike, analitičarima i ostalim društvenim naučnicima. Jasno je da uvođenje neoliberalizma ima sve veće i veće nedostatke, te da se množe socijalni troškovi promena koje teže ka pojeftinjenju države i dovođenju stranog kapitala po svaku cenu.

Bankarski sistem kao takav pati od mnogih nedostataka. Skorašnja odluka Narodne banke Srbije da će banke jasno i precizno morati da da naznače uslove kreditiranja, oročavanja štednje, korišćenja tekućeg računa, kao i kada se oni mogu menjati dovoljno govori u prilog tome. Do sada banke u Srbiji su neretko samovoljno zaračunavale kamatu na kredite u otplati i obračunavale skrivene provizije (Nišavić, 2009).

Iz dana u dan se povećava broj zaposlenih koji ne primaju plate a da pri tome firme nisu likvidirane, niti je likvidacija na pomolu. U julu je bez nadoknade ostalo 120.000 ljudi, što je za 30 odsto više nego četiri meseca ranije. Ove cifre se odnose samo na preduzeća, a kada bi se tome još dodali i oni koji rade kod preduzetnika, broj bi najverovatnije narastao na 180.000. Što se tiče raspodele po sektorima, za sada je najzastupljenija tekstilna industrija kada su u pitanju neisplaćene plate, prate ih u stopu industrija kože i obuće, ribarstvo, proizvodnja nameštaja, ali i mnoge druge uslužne delatnosti. Hotelijerstvo i ugostiteljstvo ne zaostaju mnogo (Bulatović, 2009).

Zakonska regulativa mora biti mnogo rigoroznija da bi se izbegla ovakva situacija. U razvijenim zemljama bi ovako nešto bilo potpuno apsurdno i nemoguće.

Premda su perspektive loše, Vlada Srbije čini korake kako bi se zaštitilo stanovništvo od nadolazeće ekonomske krize. Naime, neke od konkretnih mera su to da se dâ zdravstveno osiguranje bez overene radne knjižice, te naplata potraživanja od neažurnih poslodavaca, stroža kontrola kod kupovine preduzeća, jednokratna pomoć onim radnicima sa najnižim nadnicama (Stjelja, 2009).

Od svih gorenavedenih mera verovatno je jednokratna pomoć od najmanje važnosti. Naime, ta mera zataškava probleme na dugi rok, što nije u interesu kako radnika, tako i države.

Postoje aranžmani sa brojnim drugim preduzećima kako bi se zaštitila prava radnika. Naime, Vlada Srbije ima aranžman sa Elektrodistribucijom Srbije kako bi se prolongiralo plaćanje duga za električnu energiju kod onih radnika koji primaju manje od polovine minimalne plate po članu domaćinstva (Aleksić, 2009).

Od sličnih i povezanih mera treba istaći zaštitu od različitih oblika privrednog kriminala, prekvalifikaciju zaposlenih, jednokratnu pomoć za radnike, kao i konvertiranje potraživanja u kapital, što podrazumeva mogućnost da zaposleni postanu vlasnici preduzeća konverzijom svojih potraživanja prema firmi. Pored toga Vlada Srbije će omogućiti povezivanje staža za one kojim poslodavci zbog nemara nisu uplaćivali doprinose. Takvih radnika u Srbiji danas ima između 100.000 i 200.000 (Jevtić, Aleksić i Pušonjić-Veljković, 2009).

Ovakve cifre koje su u punom smislu reči alarmantne jasno pokazuju sve nedostatke neoliberalnog modela u specifičnom srpskom kontekstu. Načelno zalaganje za strana ulaganja i prodor stranog kapitala u srpsko društvo se uzima kao datost, ne računajući pri tome sve negativne efekte koje ovaj sistem nosi sa sobom. Stoga je u ovom trenutku možda najbolje učiniti otklon od pravila fundamentalističkog neoliberalizma i pokušati sa oživljavanjem intervencija države u privatnom sektoru prevashodno. Strane kompanije već sasvim dovoljno profitiraju od enormno niskih nadnica na koje nijedan radnik iz zemalja Evropske unije verovatno ne bi pristao. Osim toga, ne treba dozvoliti da strane kompanije imaju dodatne beneficije od nedorađenog pravnog sistema u Srbiji. Suštinske mere poput onih o konverziji potraživanja u kapital moraju biti ohrabrivane.

Budući da ovaj tekst nudi jezgrovitu sliku sadašnjeg socio-ekonomskog stanja srpskog društva, naredni odeljak zaključuje razmatranja preporukama u pogledu budućnosti.

Socioekonomske perspektive

Egzaktne prognoze u društvenim naukama su pitanje kontroverze, ako nisu i potpuno diskreditovane od analitičara i ozbiljnih društvenih naučnika. Nakon deset godina promena ka stvaranju neoliberalizma u srpskom društvu teško je reći kako će se stvari kretati u budućnosti. Strane kompanije maksimalno koriste niske nadnice i jeftinu radnu snagu koja nema puno izbora i ne može da koketira sa izborom posla. Međunarodne organizacije za pomoć nameću uslove, dok srpska vlada mora da pokušava da ih umilostivi ublažavanjem njihovih strogih zahteva u pogledu monetarne politike. Legislativna regulativa se sve više izgrađuje.

S druge strane, obrazovni sistem kaska za onim u razvijenim zemljama. Naime, ne radi se tu prevashodno o tome da su diplomci iz Evropske unije ili Sjedinjenih Američkih Država inteligentniji ili bolje opremljeni znanjem od naših, već se prevashodno radi o nemogućnosti pojedinih intelektualaca i kreatora obrazovne politike da načine radikalne rezove ka prihvatanju Bolonjske deklaracije. Takve male promene koje bi bile načinjene bi prevashodno doprinele tome da se ujednači znanje sa potrebama na tržištu rada, kao i da se poveća mobilnost visokokvalifikovane radne snage iz naše zemlje ka zemljama Evropske unije, budući da su po mom mišljenju evroatlantske integracije verovatno jedina budućnost koju naša zemlja u ovom trenutku ima.

Teško je reći šta će se dogoditi, ali optimizam u pogledu budućnosti se jedino može zasnivati na mudroj akrobatici između korišćenja beneficija koje nude Međunarodni monetarni fond i Svetska banka i poštovanja idiosinkratskih kvaliteta koje poseduje srpska država i narod. Možda je potrebno gajiti neku vrstu ekonomskog nacionalizma. Tu pre svega mislim na odbranu nacionalnih interesa i zaštitu domaćeg tržišta prvenstveno od strane srpske države. Neoliberalizam podrazumeva otklon od svake vrste državnog planiranja i intervencionizma. Ipak, tržište kao takvo je jedna utopija i predstavlja perpetuum mobile s negativnim predznakom. Ako ne postoji određeni stepen državne regulacije, nužno ćemo prisustvovati situaciji koju vidimo danas u Srbiji, da se nadnice ne isplaćuju mesecima; da banke posluju samovoljno i bez korporativne odgovornosti; da imamo visok broj nezaposlenih; da se vrši finansijska akrobatika kako bi se došlo do novih aranžmana sa međunarodnim monetarnim institucijama.

Pored toga dolazi do niza problema. Veliki deo građanstva se zadužuje kod banaka. Obrazovanje postaje skupo i preskupo i podređeno potrebama tržišta. Zaštita rada od kapitala je na najnižem nivou. Korporativna odgovornost je na najnižem nivou. Nezaposlenost i stres rastu. Srpsko društvo nije spremno na ovako nagle promene, i potrebno je planiranju pristupiti sa mnogo više mudrosti i suptilnosti. Ono što zapravo želim istaći navedenim razmatranjima je – konzervativni ekonomisti i drugi štovatelji tržišta i neoliberalne ideologije: tržište treba uvesti kao mehanizam regulacije ekonomskih odnosa, ali ako ga uvodite, uvedite ga kako treba!

Stoga Srbija, kao zemlja sa visokim potencijalom za ekonomski razvoj mora da pristupi onoj strategiji koju je zagovarao veliki sociolog Entoni Gidens u svojoj studiji Treći put: država mora biti medijator između partikularnih interesa tržišta i opšteg dobra.

(Autor je doktorant na Univerzitetu u Notingemu, Velika Britanija)

Bibliografija:

Aleksić, J. (2009): „Tadić: U administraciji na hiljade fiktivnih mesta“, Blic, 19. avgust, str. 4–5.

Aleksić, J. (2009): „Ugroženi radnici moći će da plaćaju dug za struju na rate“, Blic, 21. avgust, str. 4–5.

Borisavljević, B. (2009): „Nema otpuštanja“, Novosti, 18. avgust, str. 2.

Borisavljević, B. (2009): „Ne idu kod evropskih profesora“, Novosti, 18. avgust, str. 6.

Bulatović, G. (2009): „Gazde sada zovu državu“, Novosti, 18. avgust, str. 5.

Bulatović, G. (2009): „Tri reza iz Vašingtona“, Novosti, 19. avgust, str. 5.

Bulatović, G. (2009): „Svaki osmi radi džabe“, Novosti, 20. avgust, str. 4.

Bulatović, G. (2009): „MMF nema ko da čeka“, Novosti, 20. avgust, str. 5.

Bulatović, G. (2009): „Zavrnuće i gubitašima“, Novosti, 21. avgust, str. 5.

Gligorov, V. (2009): „Poreska iluzija“, Blic, 19. avgust, str. 8.

Jevtic, Ž, Aleksić, J. (2009): „Vlada neće veći porez na plate“, Blic, 18. avgust, str. 4–5.

Jevtić, Ž, Aleksić, J., Pušonjić-Veljković, D. (2009): „Država će svima povezati staž od 2005. do 2009. godine“, Blic, 20. avgust, str. 4–5.

Lopušina, M. (2009): „Juriš na sivu ekonomiju“, Novosti, 17. avgust, str. 41.

Lovrić, I., Bulatović, G. (2009): „Do dedovine dogodine“, Novosti,17. avgust, str. 5.

Mišković, I. (2009): „Pet miliona kutija sedativa na recept“, Blic, 19. avgust, str. 8–9.

Milinković, D. (2009): „Ministri lome koplja oko MMF“, Novosti, 17. avgust, str. 3.

Nišavić, D. (2009): „Stati na put samovolji banaka“, Blic, 20. avgust, str. 11.

Nišavić, D. (2009): „Ekonomisti: mere vlade dobre, samo da se sprovedu“, Blic, 21. avgust, str. 9.

Nišavić, D. (2009): „Dinar i na jesen stabilan“, Blic, 21. avgust, str. 11.

Pušonjić-Veljković, D. (2009): „Plate ili štrajk 1. septembra“, Blic, 19. avgust, str. 9.

Reiermann, C, Schulze, T. (2009): War’s Das, Der Spiegel, 17. avg, str. 20–23.

Stamenković, B. (2009): „Građanima po 25 evra za akcije NIS“, Blic, 19. avgust, str. 11.

Stjelja, B. (2009): „Lopatom do plate“, Novosti, 17. avgust, str. 6.

Stjelja, B. (2009): „Milijarda za pomoć“, Novosti, 19. avgust, str. 7.

Šumpeter, J. (1998): Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd, Plato.

Izvor Nova srpska politička misao