Kriza srednje klase u zapadnoj Evropi razvijala se tokom devedesetih godina prošlog veka kada je ta klasa počela da gubi svoje političke i ekonomske osobine. 
Autor: Kristijan Eker
Posle Drugog svetskog rata u celoj zapadnoj Evropi srednja klasa je bila temelj za razvijanje ekonomije i demokratije; njoj su pripadali službenici, profesori, mali preduzetnici, zanatlije… Masovna produkcija se slagala sa njenim ukusima i potrebama, možda ih je čak i determinisala. Poznata je u tom smislu misao Henrija Forda: „Mušterije koje naruče naša kola model T slobodni su da biraju boju, samo da je crna“. U isto vreme države su počele da šire celom društvu mrežu socijalne i poslovne zaštite poznatu pod imenom „welfare state“: u slučaju ekonomske krize, bolesti, starosti, građani bi preživeli nastavljajući da konzumiraju bez kraha ekonomskog sistema.
Srednja klasa je imala i jednu važnu političku ulogu u zapadnoj Evropi: bila je brana protiv revolucije radničke mase, naročito u Italiji, zemlji u kojoj je Komunistička partija bila veoma jaka.
Kanalisanje siromašnih
Kapitalizam, država i srednja klasa su živeli dugo u savršenoj simbiozi: industrija je proizvodila materijalna sredstva koja je srednja klasa kupovala; država je regulisala tu kupoprodaju i ponudila zaštitu koju kapitalizam nije mogao da obezbedi i u isto vreme je kanalizovala revolucionarne sklonosti siromašnih klasa prema ciljevima društvenog rasta. Novac koji je skupila porezima je delila onima koji nisu bili u stanju da žive dostojanstveno i da plaćaju zdravstveno osiguranje; davala je stipendije deci i studentima koji potiču iz siromašnih porodica i koji su tako dobijali mogućnost, stekavši diplomu, da postanu „srednja klasa“. U Italiji taj proces je bio vidljiviji nego drugde u Evropi: vlade koje su se smenjivale su „welfare state“ proširile još više i to zahvaljući i Komunističkoj partiji, koja je uvek bila u opoziciji, ali nikada protiv demokratije ili za revoluciju. Glasali su za nju ne samo radnici nego i najnapredniji slojevi srednje klase koji su smatrali da bi trebalo da se bogatstvo deli i najnižim klasama u obliku društvenih usluga.
Ovaj je sistem funkcionisao do trenutka kad se svet deli na dva bloka. Odmah posle pada Berlinskog zida, kapitalizam je postao potpuno bez granica: nije se trgovalo samo između SAD-a, Evrope i Japana, tj. Zapad ili Severni svet – novi akteri poput Kine i Indije ušli su u igru; internet omogućava brže veze a avioni prevoze svaku vrstu robe širom zemljine kugle jako jeftino.
Predviđa se da će u narednih deset godina u svetu 900 miliona osoba imati dohodak od 10.000 dolara po godini: to znači da će najveći deo potrošača biti izvan zapadnih zemalja i da tržiste više neće računati na zapadno društvo i na srednju klasu kako bi prodavalo svoje proizvode koje će moći da rasprodaje negde drugde. Osim toga, više nema SSSR-a i nije potrebno da neki društveni entitet igra ulogu protiv-revolucionarne klase. Srednja klasa više nije u centru pažnje tržišta. To potvrđuje i činjenica da preduzeća premeštaju produkciju u istočnu Evropu (to je slučaj Fiata) ili još više u Aziju, tamo gde radna snaga malo košta i gde ne postoji „welfare state“: jako je skupo plaćati poreze i društvena osiguranja zapadnim radnicima koje kapitalizam više nema potrebe da neguje. Danas prisustvujemo rastanku između tržišta i zapadnog sveta, između kapitalizma i srednje klase, koja se zbog toga topi kao sneg na suncu. Kako mogu države da garantuju penzije i druge usluge ako preduzetnici više ne žele da plaćaju visoke poreze? Kako mogu firme da prežive u svetu koji je postao globalan? Kako sprečiti fenomen osiromašenja koji preti zapadnom društvu posle četrdeset godina neprestanog privrednog rasta?
Rezanje suvišnih troškova
Teško je naći rešenje za ovakve ogromne probleme ako se ne uzima u okvir društveni entitet koji već sledi srednjoj klasi. Po definiciji Masima Gađija i Edoarda Narducija, koji su napisali knjigu objavljenu 2006. u Italiji pod naslovom „Kraj srednje klase“, tokom devedesetih se pojavilo „low cost“ društvo. Gađi je novinar, a Narduci preduzetnik hi-tec-a i obojica misle da „low cost“ društvo nije klasa nego masa, dakle nije svesno ni svog potencijala ni svog postojanja (nije slučajno to što danas i radnik i preduzetnik potvrđuju u anketama da pripadaju srednjoj klasi: to je najjasniji znak da srednja klasa više ne postoji). Međunarodan, nejasan, zbrkan je taj novi entitet koji kupuje nameštaj samo kod švedske firme Ikee, priča Skype-om umesto telefonom, putuje Ryanair-om ili Virgin-om ili ide u kupovinu u Wall-Mart. Gađi i Narduci su zvali tu masu „low cost“ po definiciji koju su analitičari dali najuspešnijim firmama, koje – jedine – preživljavaju sadašnju krizu ponudivši na zapadnom tržištu niske cene i dobar kvalitet. Kako? Formula je jednostavna – režu se svi suvišni troškovi: ko kupi nameštaj u Ikei mora ga sam preneti kući i montirati, ko putuje Ryanair-om neće dobiti obrok u avionu… Osim toga, firme štede na porezima za penziju radnika. Skoro svi, i to ne samo oni koji pripadaju srednjoj klasi, mogu da putuju po Evropi za 10 evra ili da kupuju kvalitetni nameštaj. Sve što je bilo prednost bogatih ljudi, kao npr. avionsko putovanje, danas je povlastica celog društva, mase. Kriza srednje klase donosi i demokratizaciju potrošnje. U tom smislu „Low cost“ društvo ima jednu moć koju srednja klasa nikada nije imala: odlučujući kod koga će trošiti svoje pare, primorava tržiste da se prilagodi njegovim potrebama (avionska italijanska kompanija Alitalia je bankrotirala jer nije bila u stanju da se prilagodi potrebama društva „low cost“). Nije teško razumeti zašto: novom društvenom entitetu najviše pripadaju mladi ljudi koji su naviknuti da neprestano menjaju posao, bez obzira na diplomu koju su stekli, i koji se više ne prepoznaju u tradicionalnim vrednostima srednje klase; otvoreni su u seksualnom i verskom smislu, razočarani u politiku i više ne veruju u ideologiju, ali nisu još uvek spremni da se odreknu starog blagostanja u kojem je živela srednja klasa. Baš zbog toga današnji potrošač, koji više nema ekonomsku sigurnost, obraća se samo onim firmama koje mu nude najbolji kvalitet za najpovoljnije cene. U isto vreme, on je svestan da država sve manje i manje garantuje stare usluge kao što su zdravstveno osiguranje i besplatno školovanje. Amerikanci, naviknuti na surovi kapitalizam su to prihvatili lakše nego Evropljani.
Švedski i italijanski primeri
Najveći izazov za Evropu je rešavanje tog pitanja, kako spasiti „welfare state“ u okviru potrebe društva „low cost“ i globalizacije tržišta. Najuspešniji rezultati su se pokazali u onim zemljama koje su reformisale svoj „welfare state“, kao što je to učinila Švedska. Puno teškoća imaju druge zemlje – kao Italija – gde vlade, levo ili desno orijentisane, nisu imale hrabrosti da bilo šta menjaju ni u ekonomskoj ni u društvenoj politici.
Ne postoji nijedan evropski plan za razvoj i to je razlog zbog kojeg je danas Evropa toliko slaba. Situacija je jako opasna zato što „low cost“ društvo, koje je nestabilno i koje se plaši sopstvene budućnosti, mogu da zavedu anti-demokratske poruke koje se čuju svuda po Evropi: neke političke snage, umesto da preuzmu odgovornost koju težak trenutak zahteva, smatraju da je lakše optužiti za sadašnje teškoće Evropsku uniju (Francuska i Irska su odbile Evropski traktat), strance koji rade u bogatim zemljama i koji „kradu“ posao autohtonim državljanima… Postoji rizik da se demokratija pretvori u diktaturu čoveka ili snaga koje pružaju narodu najlakši odgovor.
Ako Evropa želi da preživi u globalnom svetu i ako hoće da pretvori „low cost“ društvo u klasu, mora da se što pre koordinira i da nađe neki zajednički plan. Nažalost, današnja vodeća elita nije dorasla tom zadatku.
(Autor je lektor za italijanski jezik na Univerzitetu u Novom Sadu)
