Džozef Stiglic, američki nobelovac, ima veoma bogatu radnu biografiju. Radio je u administraciji Bila Klintona, bio je na čelu ekonomskog tima konsultanata predsednika SAD, radio je kao zamenik predsednika Svetske banke, a 2001. godine dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju. Od juna ove godine Stiglic je na čelu komisije eksperata za reformu međunarodnog finansijskog sistema Ujedinjenih nacija, takozvanog antikriznog biroa, čiji su nedavni izveštaj neki ekonomisti ocenili kao „skandalozan”.

„U želji da utvrdimo koji su faktori uticali na slabljenje međunarodne ekonomije mi smo razmotrili ne samo kratkoročne mere, već i dugoročnu politiku i zaključili da je jedan od razloga nedostatak globalne potražnje do koga je došlo zbog porasta neravnopravnosti”, kaže Stiglic.

Novac treba da ide onima koji su dole, a koriste ga ljudi na vrhu. Mnoge zemlje akumulirale su milijarde kao rezerve i ne troše ih. To je za njih važno, štede za crne dane, ali su upravo tako, smanjujući globalnu potražnju, i uticale da ti dani dođu. Kriza je pokazala da je svetska ekonomija globalno integrisana, a najvažnije odluke se, umesto na globalnom, donose na nacionalnom nivou. Svaka zemlja gleda svoje interese. Svi hoće za sebe maksimalnu korist od stimulativnih mera što dovodi do protekcionizma. To narušava međunarodne norme. Zato je jedan od naših najvažnijih zaključaka da je neophodna koordinacija i međunarodna regulacija. To je i jedan od zaključaka G-20, ali su svi predsednici, vrativši se svojim kućama, doneli mere za zaštitu sopstvenih ekonomija, dakle protekcionističke. A to znači da će globalno ozdravljenje biti sporije, manje predvidivo i manje sigurno.

Kako treba da izgleda međunarodna regulacija?

Velike zemlje sada spasavaju veoma krupne koncerne, s logikom da ne smeju da dozvole da se oni unište jer bi to povuklo za sobom brojne nezaposlene. Naša je logika da sve velike banke treba usitniti. Amerika je u pomoć velikim koncernima uložila trinaest hiljada milijardi dolara što je gotovo neverovatna suma. Mora se voditi računa o tome kako odluke koje donose velike zemlje utiču na siromašne koje su nevine žrtve. Mislim da SAD nisu odgovorno postupile.

A tržište kao regulator?

Pokazalo se da je doktrina „tržište je najbolji regulator” – lažna. Svi su hteli minimum državnog regulisanja i napravili su štetu od koje je stradao ceo svet. Regulisanje je vrlo važno jer se odražava na celu globalnu ekonomiju.

Nisam optimista da ćemo nešto izmeniti. Zašto? Zato što postoje interesni krugovi koji su insistirali na deregulaciji i na tome zaradili veliki novac koji su potom ulagali u političke procese. Oni možda nisu tako dobro investirali u obrt i nekretnine, ali su dobro uložili u politiku i dobili ne samo mere protiv regulisanja već i ogromnu pomoć bankama u krizi. Sada pokušavaju da taj kapital iskoriste da spreče regulisanje. A ne treba zaboraviti da su ključne ekonomske kategorije u SAD stvorene uz pomoć države – Internet, medicina i mnoge druge. One se posle obraćaju privatnim finansijerima, ali katalizator je država. U perspektivi se mora rešiti pitanje kako naći balans interesa tržišta i države, i mislim da diskusije o tome ipak idu u pozitivnom pravcu.

Šta u takvoj situaciji da rade male zemlje, kao što je na primer Srbija, koje su se, ni krive ni dužne, našle u vrtlogu globalne krize?

O tome ja i govorim. Siromašne zemlje nemaju toliko para. Međunarodne organizacije im tobože pomažu, a u stvari im čine štetu. Umesto stvarne pomoći, nudi im se zajam. A poznato je da su mnoge zemlje u razvoju jedva uspele da vrate dugove. Ja sam nedavno razgovarao s predsednikom jedne takve države koji mi je rekao: „Radije ćemo izabrati smrt nego ponovo dug MMF-u”. Ti ugovori su katastrofalni i ucenjivački. To izgleda ovako: MMF kaže mi ćemo vam dati kredit, ali vi za uzvrat morate nama nešto da date, morate činiti ustupke. I zato mislim da je Rusija odlično uradila što je odbila da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju i što ne dozvoljava da je ucenjuju.

Ali Rusija je velika zemlja i, moglo bi se reći, sama sebi dovoljna, male zemlje često nemaju izbora?

Slažem se s vama. Jasno je da male zemlje ne mogu tako da postupe, ali krediti ih dovode u podaničku situaciju iz koje je teško izaći. Zato se zalažem da im se pomogne na drugi način, davanjem bespovratne pomoći.

Ekonomisti u svetu nikako da se dogovore da li se kriza približava kraju ili nas čekaju novi problemi?

Mislim da je tačno da je najgore prošlo. Što se tiče onoga što ekonomisti zovu recesijom (dva ili tri kvartala pada ekonomije), to je završeno, ali većina građana to drugačije doživljava, oni stanje ekonomije mere onim što osećaju na svojoj koži, a to je – nezaposlenost, smanjenje zarada… A to će potrajati. Razlog je prost – izvor rasta globalne ekonomije je bio svemogući američki kupac koji je trošio više nego što je zarađivao. Ljudi su pozajmljivali milijarde. Danas oni štede – znači nema potražnje za robom. Kratkoročno gledano, već u 2010. godini, državni rashodi će zameniti nekadašnju veliku potražnju. Ali već 2011. i taj stimulus će se smanjiti. Biće potreban drugi pomak. Globalna ekonomija će ostati slaba.

Danas se beleži rast cena hartija od vrednosti, nafta je premašila 70 dolara za barel, a sve to nema podlogu u jačanju ekonomije. Da li je to naduvavanje novog balona od sapunice i da li nas čekaju nove još jače krize?

To je logično pitanje. Otvoreno govoreći, nisam siguran da smo uradili dovoljno da sprečimo stvaranje novog balona od sapunice, mislim da nismo u stanju da preduzmemo potrebe mere za regulaciju da bismo to sprečili. Prema tome, rizik postoji. Ipak, mislim da je još je rano reći da smo na početku nove krize. Još smo u fazi ozbiljnog pada ekonomije.

Da li smatrate da je put ka sprečavanju nove krize uvođenje više rezervnih valuta, kako predlaže ruski predsednik?

Ne, ne mislim. Bojim se da bi postalo još nestabilnije. To se vidi već iz postojanja evra. Mnogi su u krizi odlučili da s dolara pređu na evro. Kolebanje kursa između tih valuta stvorilo je novu nestabilnost i dopunski stres. Treba izbegavati skokove s jedne valute na drugu. U svetu postoji globalna ekonomija i moramo da stvorimo sistem koji odgovara globalnoj ekonomiji. Treba preći na globalni rezervni sistem, stvoriti nadnacionalnu, globalnu valutu. To će dati stabilnost međunarodnom finansijskom sistemu. Pitanje je samo hoćemo li sistematski ili haotično doći do toga.