Dragan Lončar, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da je svet zadesila kriza sa kakvom do sad svet nije imao iskustva. U intervjuu za swot, Lončar govori o tome kako se kriza odrazila na svet, da li su preduzete mere adekvatne i ko će lakše, a ko teže proći kroz ovaj period.

SWOT: Da li se već moguće baviti procjenama krize koju je izazvala pandemija korona virusa i da li se mogu praviti određene paralele sa nekim ranijim globalnim krizama koje su se dešavale kroz istoriju?

LONČAR: Odgovor na oba pitanja je, mislim da ne. Teško je u ovom trenutku praviti bilo kakve procjene. Možemo retrospektivno da pogledamo unazad i da vidimo kakav je uticaj korona krize na pojedinačne ekonomije EU i SAD, pa ćemo doći do frapantnog zaključka, na primjer, da je španska privreda pala za skoro 20 procenata ili da je u SAD bez posla ostalo blizu 50 miliona ljudi, samo u zadnja tri mjeseca, direktno uzrokovano ovom krizom. Efekti su već sada jasni i vidi se da je došlo do značajnog pada privredne aktivnosti, u nekim ekonomijama više u nekim manje i da je došlo do udara na zaposlenost u nekim državama, bez obzira što je država pumpala likvidnost u privredu da bi sprečila otpuštanja, odnosno da bi sačuvala socijalni mir. Bez obzira na to, zbog fleksibilnosti tržišta rada, došlo je do značajnog otpuštanja ljudi. Recimo, mere u Srbiji, mere podrške od strane države u Srbiji su evidentno dale rezultat, pogotovo na polju očuvanja zaposlenosti, jer zvanična statistika i podaci sa terena govore da ljudi nisu  otpuštali radnike, bez obzira što je trađ pala za 30-40 procenata. Znači, državna pomoć, tj. subvencionisanje minimalne zarade u periodu od 90 dana, sada i produžetak za još dva mjeseca po 60 odsto zarade, dala je rezultat u smislu da su poslodavci rekli, čekaćemo, videćemo, nećemo da otpuštamo. Mnogi su smanjili plate, to je tačno. Znači, imamo efekat smanjivanja zarada, ali nemamo efekat otpuštanja radnika. Što se tiče uticaja na privrednu aktivnost, odnosno BDP, neminovno je da dođe do pada kada imate ograničeno fizičko kretanje, kada imate mnoge sektore koji su ranjivi jer su po prirodi ciklični, tipa transport putnika, hotelijerstvo, ugostiteljstvo, automobilska industrija. Tačno se mogu identifikovati sektori koji pate zbog pada tražnje direktno uzrokovano odlukom ljudi da ne kupuju diskreciona dobra ili jednostavno zbog nemogućnosti normalnog fizičkog kretanja. Znači, ljudi sada ne kupuju automobile zbog toga što čuvaju novac, ali  zato više troše novac na egzistencijalne proizvode, kao što su hrana, kućna hemija, telekomunikacione usluge, internet, lekovi. Ono što je interesantno je da ne možemo ni izvesti potpuno homogeni zaključak i reći, ovaj sektor je dobio zbog krize, a ovaj sektor je izgubio zbog krize. Recimo, u farmaceutaskoj industriji, imate ogroman rast nekih segmenata, kao što su preparati, vitamini, minerali  i taj segment je eksplodirao, ali sa druge strane neki skupi lekovi koji se finansiraju iz žepova pacijenata se osim ako nisu egzistencijalno bitni, manje kupuju.

Mislim da svet do sada nije imao iskustva sa ovakvom krizom. I naftni šok 70-ih godina i velika ekonomska kriza 2008. godine su tipične ekonomske krize, kao i velika depresija 1929-1933. godine. Nismo do sada imali, u savremeno doba, kada je čovječanstvo ranjivije jer su procesi kompleksniji i mnogo je veći zahvat globalizacije, nismo imali uticaj jednog događaja tipa pandemije da se u čitavom svijetu zaustave svi ekonomski tokovi i da zavlada strah. Vi znate koliko je neizvesnost i strah veliki neprijatelji ekonomije, jer ljudi kada se uplaše zamrznu se. Bez obzira što imamo višak likvidnosti mi je čuvamo jer ne znamo šta će biti sutra, ne trošimo novac, prestajemo da investiramo, da plaćamo dobavljače, gledamo da brže naplatimo svoja potraživanja, da povučemo kredit iz banke…Šta je efekat? Efekat je da se stvaraju izolovana ostrva likvidnosti i oni privredni subjekti koji nemaju tu rezervu likvidnosti ostaju praktično „na suvom“, odnosno ostaju bez krvi. Najveći problem je kako sada dovesti krv do svih privrednih subjekata, jer oni koji ostaju bez krvi odnosno novca umiru, odnosno preduzeća koja nemaju novčani tok ne mogu plaćati ništa od obaveza, ni plate, ni poreze, ni dobavljače i idu ka nekom bankrotu ili stečaju. Pošto je ključan problem ovakve krize događaja neizvesnost, šok, a posledica toga je nelikvidnost u nekim delovima privrede potpuno je logičan korak države sipanje likvidnosti, što je uradila Srbija, naravno u meri u kojoj država to može da podnese.

SWOT: Kao što ste pomenuli, Vlada Srbije je zbog pandemije korona virusa preduzela određene mjere podrške privredi. Pošto je prošao određen period, rekli ste da su mjere dale efekta, posebno kada je u pitanju zaposlenost. Da li se još nešto moglo učiniti da se poboljša proizvodnja i potrošnja, ili je ovo bio maksimum?

LONČAR: Ne mogu reći da je to Srbija uradila brzo, jer je prošlo mjesec dana od tog prvog udara dok  novac nije došao do privrednih subjekata. Međutim mere su potpuno logične i dovoljno su velike, jer vi nekome isplaćujete minimalnu zaradu za svakog zaposlenog 90 dana, vi mu odgađate, odnosno imate moratorijum  na kredite što je mnogo značilo za visoko zadužene fime, a odlažete mu i porez na dobit i poreze i doprinose na zarade za sledeću godinu. Sve te mere su imale za cilj da relaksiraju likvidnost firmi i da spuste nivo straha, a istovremeno da se očuva nivo zaposlenosti, zbog pitanja socijale i bezbednosti. Nikakvu zamerku nemam na te mere. Bilo je pitanja da li 100 evra ili ne 100 evra, ali to je kombinacija političkog i ekonomskog efekta jer taj novac ide u neku multiplikaciju potrošnje. Tako da tih 650 miliona evra je najvećim delom otišao u štednju, jer su ljudi manje trošili u tih 90 dana jer su se manje kretali. Tako da su ljudi sklonili tih 100 evra, pogotovo siromašniji slojevi društva i multiplikacija na potrošnju nije bila u punom efektu.

Firme su smanjile zarade zaposlenim, ne sve naravno, ali neki su rekli imao si 90.000 dinara platu, meni država za tebe daje 30.000 dinara i ja ću pošto mi je pao obim aktivnosti za 30 posto, ja tebi mogu ukupno da isplatim 60.000 dinara, pola država pola ja, a onih 30.000 dinara koji sam ranije isplaćivao neka čekaju neka bolja vremena i radnici to prihvataju jer nemaju alternativu.

Tako da dolazi do efekta smanjivanja zarada, ali  se čuva nivo zaposlenosti. Ono što je meni bilo pozitivno iznenađenje je to da je država sada u drugom krugu brže odreagovala nego u prvom krugu, jer se pojačao efekat drugog talasa zaraze i počeo je novi talas straha kod radnika, da li će biti otpšušteni, manje novca…Država je psihološki odlično odreagovala što je najavila drugi talas pomoći iako je finansijski mnogo manje koristan kompanijama nego prvi talas jer vi dobijate u drugom talasu 60 odsto minimalne zarade za svakog radnika i moratorijum od 60 dana na kredite.

Veći fokus ovog drugog ciklusa je da kompanije odlože svoje odluke o otpuštanju radnika, i tu govorim o firmama koje nisu povratile nivo tražnje na pretkrizni nivo. Tu imamo 1. novembar, taj dan D, obzirom da je svako ko je ušao u program ne sme da otpušta više od 10 odsto radnika pre tog datma. Mnoge firme su krenule da se  pripremaju i da rade planove optimizacije broja ljudi nakon 1. novembra. A onda, ako uđu u ovaj program od 60 dana  onda će do 1. januara odložiti mogućnost značajnijeg otpuštanja radnika. Znači, država svojim drugim ciklusom mera čuva zaposlenost, ne toliko koliko teži da stimuliše rast privredne aktivnosti. Mere nisu razvojne, ovo su iznuđene mere zaštite likvidnosti i zaštite zaposlenih. Država nema tu snagu da stimuliše veštačku tražnju za nečim što se jednostavno ne kupuje.

SWOT: Koje kompanije će, prema Vašem mišljenju, najbrže preboljeti krizu?

LONČAR: Kompanije koje najbolje prolaze u krizama su prvenstveno kompanije koje su bile dobro spremne za krizu, zatim one koje su imale dobar krizni menadžment i treće, one koje su imale „stratešku sreću“ da budu u dobrom biznisu, koji imaju takozvani kontra teg. To su ta tri parametra. Dobro pripremljene za krizu su kompanije koje su bile finansijski zdrave kada su pretrpile prvi udar krize, odnosno imale su rezerve likvidnosti, bile dobro interno organizovane, nisu imale višak troškova, koje se nisu bahatile sa besmislenim investicijama. Ljudi koji grade svoj imunitet dok su zdravi bolje trpe udar bolesti. Isto tako i kompanije koje grade svoju vitalnost i svoj  imunitet i finansijsko zdravlje u periodu prosperiteta će spremnije dočekati krizu. To je potpuno logično. Drugi parametar je krizni menadžment. Neke kompanije su se izgubile, krenule da paniče, da agresivno naplaćuju potraživanja, da otpuštaju ljude, da seku sve troškove i taj panični krizni menadžment je koštao neke kompanije da budu u lošijem stanju nego što je bilo neophodno. Dakle, prva stvar je koliko si dobro pripremljen za krizu, a druga koliko dobro reaguješ prilikom pojave krize, koje krizne mere si primenio, kako krizno komuniciraš, kakve su ti krizna proizvodnja i nabavka, kako krizno upravljaš ljudima..Treći parametar je koliko mi je dobro strukturiran poslovni portfolio, u kojim biznisima se nalazim i u kojim biznisima sam dočekao krizu. Ako sam ja u takozvanom monoproduktnom biznisu, koji ima jedan proizvod ili uslugu koja je ciklična, koji super radi u ekspanziji a brzo pada u periodu krize onda sam u velikom problemu, jer imam krizu tražnje koja mi se ispoljava istog dana. Dakle, na značaju dobijaju biznisi koji su diversifikovani, portfolio koji ima ciklične, ali i kontraciklične biznise koji mogu da me spasu i budu kontra teg u periodu krize. Kljujčno pitanje koje će se sada postavljati od strane pametnih poslovnih ljudi je da li sam ja u biznisima koji imaju dugoročno održivu tražnju i da li ću ja, ako se pojavi slična kriza kroz pet godina, sa ovim biznisima u kojima sam sada moći da preživim tu krizu. Dakle, pitanje je da li sam u biznisu koji ima dugoročno održivu tražnju. E sada koji su to biznsi? To je sve što ima veze sa hranom, energijom, komunikacijama, zdravljem, sa nekim bazičnim egzistencijalnim potrebama čovjeka. O tome treba voditi računa, da imate biznis koji ima dugoročno stabilnu tražnju.

SWOT: Znate li kada će ovom trenutno stanju sa virusom doći kraj, da li će ovaj virus postati sastavni dio života, odnosno da li će ljudi morati početi da žive s tim?

LONČAR: Ova kriza je ustvari pokazala ranjivost čovječanstva, koliko je globalizacja ranjiva i koliko su međunarodne organizacije nesposobne. Ovo nije događaj koji nismo mogli da predvidimo. SZO je mogla da nekim svojim aktivnostima i budžetom kojim raspolaže da nešto uradi. Ako nisu mogli da kreraju vakcinu bar su mogli da definišu neke mere kod ovakve pandemije. Sve ovo je pokazalo koliko smo mi svi kao čovečanstvo nesposobni da se odupremo jednoj pandemiji koju smo mogli da očekujemo, jer znate i sami na svakih 100-200 godina se pojavljuju velike pandemije, od španske groznice, kuge…Ključno pitanje koliko će trajati? Resursi sveta su, obzirom da je trošak ovakve krize ogroman, usmereni na to da se nađe vakcina i vjerujem da će ipak čovečanstvo svom svojom kumulacijom medicinskog i farmaceutskog znanja biti u mogućnosti da napravi vakcinu  koja u početku sigurno neće biti savršena, ali će imati neki efekat da se određen procenat stanovništva zaštiti. Mi ćemo morati da živimo sa ovim virusom sigurno nekoliko godina dok se vakcina ne usavrši i pošto su ljudi prilagodljiva stvorenja ja ne sumnjam da ćemo se prilagoditi. Promeniće se neke navike, manje ćemo izlaziti po restoranima, no tržnim centrima, leteti avionima…

Moja procena je da će neka prva vakcina biti raspoloživa u aprilu-maju sledeće godine, da ćemo imati Značajan pad privredne aktivnosti na globalnom nivou ove godine i sa značajnim ehoom takve krize u sledećoj godini i da će kineska ekonomija najbolje proći, jer su oni u drugom kvartalu ove godine imali rast, što je prosto neverovatno.