BANJALUKA – Da su zakoni vrlo često samo mrtvo slovo na papiru pokazuje podatak da jedan radnik Drvne industrije „Omar“ Kneževo već 11 godina čeka sudsku odluku po tužbi protiv poslodavca. Za njega, kao i za većinu radnika, koji se odluče na krajnju, sudsku borbu za naplatu plata, ne važe zakonske odredbe po kojima su radni sporovi prioritet u radu sudova. 
Bez obzira na to što statistika pokazuje da sudovi u većini predmeta presuđuju u korist radnika, nema garancije da će radnici dobiti svoje zarađene plate, doprinose… Mada se uzdaju da će stečajni postupci namiriti njihova dugovanja, nakon dolaska stečajnog upravnika u firmu te nade im ubrzo nestanu. Prvo, retki su stečajni upravnici koji stečajni postupak dovedu do kraja, pa se smena upravnika razvuče u nedogled. Drugo, neki od njih, kako tvrde u Savezu sindikata, namerno odugovlače postupak i prodaju imovinu budzašto, a međuvremenu primaju natprosečne plate. Dok se namire dugovanja firme, radnicima ne ostane dovoljno za svoju naplatu.
„Dugovi pojedu imovinu, a radnicima onda samo povežu radni staž, kao što je slučaj u FAM ‘Jelšingradu’“, upozorava predsednica Saveza sindikata RS Ranka Mišić.
Radnici „Jelšingrada“, u kojem je pokrenut stečaj, ovih dana zakrčili su hodnike Zavoda za zapošljavanje. Nakon višedecenijskog rada i sedam godina bez plata, došli su u situaciju da sa radnim knjižicama idu na biro.
Za pomoć se najčešće obraćaju radnici srednjih godina ili pred penzijom, koji nakon propasti firme dođu, bukvalno, pred zid iza kojeg ne vide rešenje za svoju ekonomsku i socijalnu situaciju. Ne mogu u penziju, jer im nije povezan staž, a niko neće ni da ih zaposli jer su „u godinama“.
Nelogičnost da većina radnika godinama radi bez plata, ona objašnjava činjenicom da oni svoje preduzeće i dalje doživljavaju vrlo emotivno, zbog čega se nadaju da će sa poslodavcem rešiti ono što su odavno trebali da traže na sudu. Mišićeva napominje da ni Zakon o radu sam po sebi nije loš, ali da je problem u poslodavcima koji ga krše i institucijama koje ih zbog toga ne kažnjavaju. „To je rak-rana, poslodavci računaju na zastaru, a sudovi rade sporo“, ocenjuje ona.
U Savezu sindikata postoji služba za besplatnu pravnu pomoć koja je prošle godine sastavila 150 tužbi na zahtev obespravljenih radnika. Samo za šest meseci ove godine broj ovih tužbi je 148.
Radnici u većini slučajeva traže pravnu pomoć kako da naplate plate, pa se, osim Sindikatu, obraćaju i Udruženju „Inicijativa za razvoj i saradnju BiH“. Oni su u banjalučkoj kancelariji od aprila prošle do jula ove godine imali 620 slučajeva iz oblasti radnog prava. Najviše tužbi je podneto zbog neisplaćenih plata i doprinosa i otpremnina, kao i nezakonitih otkaza.
Pravna savetnica ovog udruženja Mira Popadić kaže da je među drastičnim primerima kršenja radnih prava slučaj u prnjavorskom preduzeću „Venecija šuz“ čija je vlasnica jednostavno otišla iz firme, a 50 radnika je danima dolazilo pred zaključana vrata. „Uz to, poslodavac im je ostao dužan tri plate i doprinose, zbog čega nisu mogli da dobiju ni nadoknadu posredstvom Zavoda za zapošljavanje“, navodi ona.
Kao apsurdnu situaciju navodi i sudbinu nekoliko radnika „Boske“ koji su sa poslodavcem zaključili sudska poravnanja, odrekavši se kamata na dugovanja kako bi što pre dobili zaostale plate. Međutim, ti radnici nikada nisu naplatili potraživanja, dok su drugi, koji nisu išli na poravnanje, ipak primili plate.
Po ocenama Popadićeve, za ovakve radnike jedini je izlaz sistemsko rešenje države koja bi trebalo više da stimuliše poslodavce pri zapošljavanju radnika kojima je sa propašću firme propala i mogućnost novog zaposlenja.
Hiljade radnika traže pomoć
Prošle godine se za pravnu pomoć u Savez sindikata RS obratilo 8.856 radnika, a od januara do juna ove godine 3.153. Zbog neisplaćenih plata pomoć je u ovoj godini trebala 991 radniku, zbog otkaza ugovora o radu – 347, a 261 radnik tražio je pomoć zbog neuplaćenih doprinosa i 365 zbog neplaćanja regresa. Spisak radnih prava koji krše poslodavci u RS je dugačak – od nezakonitih otkaza do mobinga i rada na crno.
