BEOGRAD – Kreatori ekonomske politike boluju od sindroma arogancije i nojeve glave u pesku. Oni se ogledaju ne samo u tome što se „cunami“ svetske ekonomske krize nipodaštavao ili čak toliko obesmišljavao da su pojedini visoko pozicionirani vladini zvaničnici u toj krizi videli značajnu priliku za masivniji priliv novih stranih greenfield investicija i bum srpske privrede, nego i po tome kakve mere ekonomske politike se vuku ili bolje rečeno ne povlače. 
Autor: Saša Đogović
U tom kontekstu, ilustrativne su i nerealne projekcije vlade za ovu godinu o prvobitnom rastu BDP od 3,5%, potom o nultoj stopi rasta o čemu se pričalo na Savetovanju na Kopaoniku, da bi se najzad sa Međunarodnim monetarnim fondom napravila projekcija od –2%. No, i ta projekcija je već u momentu njenog usvajanja preko rebalansa budžeta krajem aprila, bila bajkovita, jer su dotadašnji privredni indikatori ukazivali da će pad BDP minimalno iznositi 6%.
Umesto da se anticipiraju događaji i pravovremeno reaguje na iste, vlada Republike Srbije reaguje zakasnelo, što povećava rizike poslovanja na srpskom tržištu. Na nivou preduzetništva ovakav vid delovanja poznat je pod nazivom menadžersko slepilo. I dok preduzetnici za svoje neadekvatno planiranje poslovnih aktivnosti plaćaju ceh gubljenjem tržišnih pozicija i u najgorem scenariju i nestankom sa tržišta, to vlada Republike Srbije nastavlja sa samozavaravanjem i zavaravanjem privrede i stanovništva bez ikakavih konsekvenci po one koji su glavni kreatori virtuelnih ekonomskih projekcija. Nažalost, umesto njih, konsekvence će snositi i već ih snose privreda i stanovništvo. Produbljuje se nelikvidnost poslovanja, pri čemu je država sa svojom finansijskom nedisciplinom jedan od vodećih izvora nelikvidnosti. Uz očigledan dramatičan pad priliva i domaćih i ino porudžbina, ta nelikvidnost dodatno dobija na zamajcu, što ugrožava opstanak preduzeća, posebno malih i srednjih. Pad poslovnih aktivnosti i produbljena nelikvidnost nedvosmisleno se negativno reflektuju i na kupovnu moć stanovništva. Ionako skromna, ona je neodgovornom ekonomskom politikom vlade Republike Srbije, uz negativno dejstvo eksternog faktora, pogoršana. Dovoljno je videti da se sa prosečnom neto zaradom ne mogu pokriti ni troškovi statističke standardne potrošačke korpe, koja je inače daleko od realnog života i strukture istih potrošačkih korpi u razvijenim tržišnim zemljama, pa da se ilustrativno opiše životni standard prosečnog domaćinstva u Srbiji.
Neodgovornost ekonomske politike vlade Republike Srbije se, pored njene tromosti i usporenog prihvatanja realnosti, očituje i preko izbegavanja započinjanja prometno potrebnih procesa izgradnje jake i stabilne pravne infrastrukture i restrukturiranja celokupnog javnog sektora. Upravo su to procesi koji bi za krajnju rezultantu trebali da dovedu i do svođenja mita i korupcije na prihvatljive evropske standarde. No, umesto toga, upravo su ove devijantne društvene pojave one koje neprestano bujaju, dok dinamika ukupnih privrednih aktivnosti trpi visok stepen erozije. U odsustvu jakih i obučenih državnih institucija i pravnih mehanizama, u proteklom periodu tranzicije privreda je bez ikakve strategije i plana privatizovana, sve je prepušteno kombinaciji tržišnih sila i nevidljivih kabinetskih ruku. Državne institucije su samo statirale ili bile paravan preko koga se odvijao proces nekontrolisane privatizacije, a time i i daljeg raslojavanja stanovništva. U samo takvom ambijentu su i mogli nastati monopoli ili karteli u pojedinim privrednim delatnostima, ali i u istoriju otići pojedina preduzeća ili pak banke koje su imale tržišnu perspektivu. Dok je bilo privatizacionih prihoda i bilo se lako zaduživati, to je bio i stvaran privid lagodnijeg i boljeg života i poslovne klime u zemlji. No, sada kada su efekti od procesa tranzicije više nego mršavi, a finansijska sredstva nepovratno potrošena u neproduktivne svrhe, to će i efekti svetske ekonomske krize na srpsku privredu biti nepovoljniji. Njeni efekti bi svakako bili slabiji da je srpska privreda okončala ili pak privela kraju na efikasan i efektivan način tranzicioni proces. Međutim, ništa od toga se nije desilo.
Može se konstatovati da su privreda i stanovništvo ove zemlje žrtve jedne neoliberalne ekonomske doktrine u kojoj je sve prepušteno tržištu. No, dok se takva doktrina i mogla primenjivati u tržišno uređenim zemljama, to ona svakako nije smela imati prođu u Srbiji, posebno posle decenije sankcija i izolacije, pa čak i fizičkog uništenja proizvodnih kapaciteta. Takođe, primena te doktrine u uslovima slabašnih državnih institucija i neizgrađene pravne infrastrukture samo je zadala smrtni udarac domaćoj privredi i olakšala realizaciju planova krupnog kapitala na ovom tržištu. Pod plaštom tržišta, koje u svojoj biti u Srbiji nije ni finkcionisalo, pravdale su se likvidacije inih pravnih subjekata, kamatne stope poslovnih banaka, cene proizvoda u trgovačkim lancima, cene nekretnina, itd. A tržište, da bi funkcionisalo, mora da ima supervizora u vidu stabilnih institucija koji će regulisati okvire odvijanja aktivnosti na istom, kako bi pravila igre bila ista za sve i kako bi se u toj igri štitila prava ne samo svih preduzetnika i države, nego i zaposlenih, odnosno potrošača. Međutim, pravila igre su bila postavljena tako da su stimulisale mito i korupciju protežirajući pojedinačne i partikularne interese na pijedastal, a nacionalne interese na dno piramide. Da je to tako, između ostalog, vidi se i po brojnim protestima nezadovoljnih radnika posle neuspelih privatizacija.
Takođe, rastuće zaduživanje države na inostranom tržištu posle takvog tranzicionog perioda je pokazatelj neuspešne ekonomske politike iza koje stoje i danas neki njegovi glavni protagonisti u vladi Republike Srbije. Tako se u odnosu na 2000. godinu, Srbija, krajem aprila ove godine, zadužila za skoro 3 puta više. A taj dug će dalje rasti, posle stand by aranžmana sa MMF-om i finansijskih aranžmana sa drugim međunarodnim finansijskim organizacijama i moguće nekim vladama. Time Srbija sasvim sigurno ulazi u zonu visoke zaduženosti, postajući permanentni zavisnik od stranih finansijskih injekcija bez ikakvih naznaka kako bi se pozajmljena finansijska sredstva mogla vratiti. A postaviti zemlju u takvu vrstu zavisnosti ima i političke reperkusije po nju, a o tome izgleda malo ko razmišlja ili mu toliki opseg razmišljanja nije prihvatljiv. Suština je izgleda samo u kupovanju vremena, a o budućnosti koja već kuca na vrata će se razmišljati kad nam ona uđe na ta vrata, a tada već može biti kasno. Time, ustvari, ekonomska i politička pozicija ove zemlje mogu postati žrtve marketinga baziranog na nerealnim očekivanjima i potezima koji su upravo u službi takvih očekivanja i partikularnih interesa.
