BEOGRAD – Vesnici promena, generacija rođena 1990. godine, umesto da uveliko ubira plodove boljeg života posle reformi, još na njih čeka. Bebe koje su rođene pre 24 godine, kada je prvi put počeo proces tranzicije u Srbiji, u međuvremenu su stasale u mladiće i devojke, a umesto da danas imaju siguran posao i dobru platu, dane provode čekajući na birou. Ni njima, ni ostalim građanima nije baš jasno kada će se završiti ta tranzicija, šta će nam njeno okončenje doneti, pa čak ni šta ona uopšte predstavlja.
Iako duže od dve decenije čekamo da konačno „prebolimo“ tranziciju, ekonomista Miodrag Zec smatra da smo tek na početku ovog procesa.
– Srbija u ovom trenutku ne zna odakle da krene u rešavanju ključnih problema – kaže Zec. – Nalazimo se u prvoj fazi tranzicije, kada je vlast shvatila da su neki problemi otvoreni. Priznali su da se država raspala, da je skupa, da ne valja zakon o radu, ali mi nemamo nikakvih rešenja. Još nemamo odgovor na pitanje da li hoćemo da Srbija bude liberalna ili socijalna država. Hoćemo liberalnu državu kada plaćamo poreze, a socijalnu kada se lečimo. Nismo odgovorili na to bazično pitanje – šta, u stvari, hoćemo, a ako smo na prvom pitanju, to znači da nemamo nikakav program. Svi govore da hoće novi zakon o radu, ali ni tu nije jasno da li se zemlja zalaže za anglosaksonski, skandinavski ili mediteranski model.
Tranzicija u Srbiji je počela davne 1990, sa usvajanjem programa Ante Markovića. Tadašnja Jugoslavija, a time i Srbija kao njen deo, je bila među prvim zamljama iz centralne i istočne Evrope koje su usvojile celovit program prelaska sa socijalističke u tržišnu – kapitalističku privredu.
– Već nakon godinu dana tranzicija je u Srbiji zaustavljena, pa u narednih desetak godina nije bilo značajnijih ekonomskih reformi – objašnjava Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. – Deo razloga za zaustavaljanje tranzicije tokom devedesetih godina nalazi se u nepovoljnim istorijskim okolnostima – ratovi, sankcije… Drugi, važniji razlog bio je u ideološkim stavovima tadašnjih vladajućih stranaka, prema kojima tržišna privreda, a time ni tranzicija nisu poželjni. Konkretna manifestacije ovakvih stavova je odbacivanje Avramovićevog programa reformi, a potom i njegova smena. Tranzicija je ponovo pokrenuta 2001. godine, i ona sa različitim intenzitetom traje do danas.
Arsić podseća da su najintenzivnije reforme realizovane u periodu od 2001. do 2003, kao i tokom 2005. godine i prve polovine 2006. godine. Nakon toga dolazi do ponovnog usporavanje tranzicije koja još nije završena.
– Razlog što tranzicija u Srbiji nije okončana, mada je davno pokrenuta, jeste u tome što ona u dugim periodima nije ni sprovođena, a povremeno su primenjivane i antireformske mere – smatra Arsić. – Ne postoji jasna granica kada je neka zemlja okonačala prelaz iz socijalističke u tržišnu privredu. Ipak, približno se može reći da će tranzicija u Srbiji biti okončana kada se završi privatizacija, uspostavi finansijska disciplina, jasno definišu vlasnička prava, socijalne i fiskalne funkcije izmeste iz preduzeća, unapredi politika konkurencije i politika državne pomoći.
Milojko Arsić smatra da bismo za dve godine mogli izaći iz ovog procesa, za koji se mnogi više ni ne sećaju kada je uopšte počeo, već se stiče utisak da večno traje.
-Dovoljne su dve godine da se u Srbiji realizuju najkrupnije reforme nakon kojih bi se njena privreda mogla okarakteristi kao funkcionalna, tržišna – kapitalistička privreda – napominje profesor Arsić. – Planovi za sprovođenje tih reformi uglavnom postoje, pa je za njihovu realizaciju neophodna politička volja, kao i sposobnost državne administracije da sprovede reforme. Naravno, i nakon toga će se realizovati različite reforme, kao što se to radi i u svim razvijenim tržišnim privredama.
Privatno, društveno, državno
Završetak privatizacija društvenih firmi, privazacija nekih javnih preduzeća, kao i prodaja dela države imovine, zemlje i poslovnog prostora, su važni uslovi za uspostavljanje funkcionalne tržišne privrede – napominje Milojko Arsić. – Teško da se tržišnom privredom može nazvati privreda Srbija u okviru koje u državnom sektoru radi oko 45 odsto zaposlenih, gde državni sektor učestvuje sa oko 40 odsto u BDP. U evropskim privredama, koje se jednim delom zasnivaju na socijaldemokratskoj tradiciji, državni sektor učestvuje sa od 25 do 30 odsto u BDP.
Deset godina duže od ostalih
Tranzicija u drugim zemljama je trajala petnaestak godina – podseća profesor Arsić. – I u tim zemljama tranzicija je mogla da traje kraće, ali su i one imale periode ubrzanja i usporavanja reformi, a neke od njih i dugotrajne periode zastoja, kao što je to bio slučaj sa Slovačkom. (Večernje novosti)
