Jedan od povoda za pisanje na ovu temu je aktuelno obećanje o „dobijanju besplatnih akcija koje će vredeti 1000 evra“ . Građani će prema najavama narednih dana dobiti potvrdu o vlasništvu nad pet akcija NIS-a (ukupne nominalne vrednosti od 2500 dinara) i 1700 dinara, od novca koji se u procesu privatizacije od 2001. godine slio u poseban fond – privatizacioni registar. 
Autor: Dragan Marković
O kakvoj je obmani reč, većini građana je sada (valjda) jasno, pa ću ja pisati o privatizaciji javnih preduzeća kao najznačajnijem ekonomskom procesu u srpskoj tranziciji. Većina javnih preduzeća u Srbiji su početkom 1990. godine bili veoma respektabilni sistemi, dok su danas uglavnom veliki gubitaši koji posluju sa zastarelom opremom, viškom zaposlenih i sa cenama koje ne pokrivaju ni troškove poslovanja. Najveći problemi sa kojima se susreću naša javna preduzeća su zastarelost opreme, višak zaposlenih, neefikasnost, partijsko upravljanje… Njihovo restruktuiranje je posebno pitanje i time se u ovom radu neću baviti. U Srbiji 2009. godine posluje 17 javnih preduzeća, koja su osnovala Republika i AP Vojvodina i to su Elektroprivreda Srbije, Elektromreže Srbije, PEU Resavica, NIS, Srbijagas, Transnafta, Železnice Srbije, JAT, Aerodrom "Nikola Tesla", Putevi Srbije, PTT saobraćaja "Srbija", AD "Telekom Srbija", Skijališta Srbije, Srbijašume, Vojvodinašume, Srbijavode i Vode Vojvodine. Pored njih postoje i javna-komunalna preduzeća koja osnivaju jedinice lokalne samouprave zarad obavljanja komunalnih poslova na nivou opštine, a kojih je oko 550. Treba istaći i razliku između državnih i javnih preduzeća koja se kod šire javnosti nekad mešaju. Javna preduzeća obavljaju privrednu delatnost od javnog interesa, a koja su po delatnosti definisana Zakonom o javnim preduzećima ili drugim, srodnim zakonom ili aktom, dok su državna ona preduzeća koja su u vlasništvu države, bez obzira na to kojom se delatnošću bave. Najbitnija karakteristika javnih preduzeća je proizvodnja i distribucija esencijalnih dobara i funkcionisanje u javnom interesu.
Postoji mnoštvo argumenata iz ekonomske teorije koji se pominju povodom formiranja javnih preduzeća i ja ću navesti neke. Argument u prilog osnivanju javnih preduzeća u javnom vlasništvu je nedovoljna efikasnost tržišnog mehanizma u obezbeđivanju javnih dobara. Privatna inicijativa se slabo ispoljava u ovom području delatnosti. Potrebna su značajna inicijalna ulaganja, posebno kada je reč o infrastrukturnim delatnostima. Argument u prilog osnivanju javnih preduzeća jeste postojanje privrednih grana koje imaju karakteristike prirodnog monopola. U prirodne monopole se ubrajaju elektroprivreda, železnica, vodoprivreda, distribucija prirodnog gasa… Zajedničko svojstvo ovih delatnosti je neophodnost velikih ulaganja. Da bi pri relativno niskom nivou cena ostvarila dovoljan iznos prihoda za pokriće visokih troškova poslovanja, pojedinačna preduzeća u ovim privrednim granama moraju imati veliki broj korisnika svojih proizvoda i usluga. Stoga je neracionalno postojanje većeg broja preduzeća koja zadovoljavaju iste potrebe, jer onda nijedno od njih nije dovoljno veliko da uživa efekte ekonomije obima. Ekonomija obima predstavlja uštedu i smanjenje troškova usled porasta obima proizvodnje. Zato je ekonomski neracionalno bilo kakvo rešenje osim monopola, ali je bolje da to budu javno kontrolisani monopoli, nego privatni monopoli, gde bi privatnik bio vođen isključivo profitom.
Sledeći argument za postojanje javnih preduzeća je mogućnost vođenja ekonomske politike, jer se upravljanjem javnim preduzećima može uticati na rešavanje problema cele privrede. Zato se javnim preduzećima pripisuju i širi socijalni ciljevi kao što su otvaranje novih radnih mesta ili sprečavanje rasta nezaposlenosti. Takođe, i odbrambeni razlozi i proizvodnja u vojnoj i namenskoj industriji mogu biti opravdanje za osnivanje javnih preduzeća. Pitanje privatizacije ovog sektora je od velikog značaja za privredu Srbije i njene građane jer javna preduzeća imaju ogroman značaj u Srbiji, koji proizilazi iz nekoliko osnovnih činjenica:
1. Iz samih delatnosti u kojima su ona osnovana. Već sam istakao da su to delatnosti od vitalnog značaja, poput telekomunikacija, železnica, energetika, niz komunalnih službi, vodoprivreda, šumarstvo… Očigledno je da su to usluge i proizvodi koji su od suštinskog značaja za stanovništvo, pa je njihovo obezbeđivanje po prihvatljivim cenama neophodno za normalan život. Za podmirenje tih usluga često nema alternativnog načina, jer je većina javnih preduzeća ili u monopolskom ili makar u dominantnom položaju na tržištu.
2. Iz snage i veličina javnih preduzeća. Broj zaposlenih u javnim preduzećima je oko 9 odsto od ukupno zaposlenih, ukupan prihod bio je oko 14 odsto, a gubitak čak 40 odsto ukupnih gubitaka u privredi Srbije. Kao pokazatelj njihove veličine navešću i primer EPS-a u kom radi 35000 radnika, koji na inflaciju i rast proizvodnje utiče sa čak 10 odsto (kada se poveća cena struje za 10 odsto, inflacija raste za 1 odsto, a slično je i sa rastom proizvodnje).
3. Usluge javnih preduzeća su neizbežan i značajan input za sva druga preduzeća, pa je jasno da kontrola nad javnim preduzećima obezbeđuje kontrolu i nad celokupnom privredom jedne zemlje.
Privatizacija predstavlja proces promene vlasništva iz društvenog i državnog, odnosno javnog vlasništva u privatno. Postoje različiti modeli privatizacije, a i Srbija ih je nekoliko promenila. Svaki od modela ima niz svojih posebnosti, prednosti i mana, ali ja ću ih samo nabrojati, a detaljnije analizirati poželjan model privatizacije javnih preduzeća. Modeli privatizacije su insajderska (interna) privatizacija, (koja je u Srbiji bila na snazi do 2001) u kojoj najveći deo akcija pripada radnicima firmi koje se privatizuju. Zatim masovna, vaučerska privatizacije gde najveći deo vlasništva kompanija pripada svim građanima i model većinske prodaje (koji je u Srbiji važeći od 2001) kada se prodaje većinski deo kapitala putem tendera ili aukcije.
U Srbiji je izvršena prodaja dva veoma vredna javna preduzeća (najvrednijih nakon EPS-a) i ukratko ću podsetiti na način na koji je to izvršeno. Privatizacija Telekoma Srbije ostvarena je 1997. preko Fonda za razvoj. Prodajom 49 odsto Telekoma italijansko-grčkom konzorcijumu dobijeno je ukupno 1,717 milijardi maraka. Ova sredstva su uplaćena u tri tranše i posredstvom Fonda za razvoj u celini raspoređena. Međutim, nikada nije podnet precizan izveštaj koliko je tačno novca dobijeno i kako je potrošen. U Telekomu je bilo i povratnih procesa, podržavljenja imovine, kada je decembra 2002. godine država Srbija otkupila deo vlasništva italijanskog partnera, što znači da je Srbija sada vlasnik 80 odsto kapitala, a grčka kompanija OTE je vlasnik 20 odsto.
Privatizacija Naftne industrije Srbije (NIS) dugo je bila jedna od najaktuelnijih tema u našoj javnosti. Ovaj proces je praćen i promenama modela prema kom će se izvršiti privatizacija, jer je došlo do pregovora o gasno-naftnom aranžmanu sa Ruskom Federacijom, odnosno Gaspromnjeftom. Uprkos snažnom lobiju koji se protivio ovom sporazumu, početkom 2008. godine potpisan je Memorandum, a u decembru 2008 potpisan je ugovor o prodaji 51 odsto NIS-a, kao i sporazumi o izgradnji gasovoda i skladišta gasa. Za 51 odsto kapitala NIS-a Srbija je dobila 400 miliona evra, uz obavezu modernizacije NIS-a u iznosu od najmanje 500 miliona evra. Od 1. januara 2009. ovom kompanijom upravlja Gaspromnjeft.
Smatram da privatizaciju javnih preduzeća treba izvršiti po sledećem modelu:
1. Zadržavanje većinskog vlasništva države u iznosu od 51 odsto. Zadržavanje većinskog vlasništva države smatram neophodnim zbog svega navedenog u radu, a vezano za njihovu važnost i mogućnosti za uticaj na celokupni privredni razvoj.
2. Prodaje dela kapitala u iznosu od 19 odsto. Prodaja dela kapitala je neophodna, jer su ovim preduzećima potrebne velike investicije. Prodajom dela kompanije došlo bi se do novca, koji se može usmeriti u razvoj kompanije ili za neke druge infrastrukturne projekte, ali nikako taj novac ne treba da ide u budžet, u potrošnju, kao što je sada slučaj. Ulazak velikih investitora doprineo bi razvoju kompanija, doneo bi nove tehnologije, ali i podigao rejting zemlje na listama koje mere karakteristike zemalja i njihovu privlačnost za investicije. Prodaja 19 odsto kapitala bi mogla na neki način biti i modifikovana u slučaju velikih „grinfild projekata“ koji podrazumevaju izgradnju potpuno nove infrastrukture i postrojenja od strane privatnog investitora ili zajednička ulaganja privatnog i javnog sektora. Tada bi investitor kroz izgradnju novih postrojenja postao vlasnik dela kompanije, ali ovaj proces traži potpunu otvorenost postupka, veoma precizne ugovore i realnu procenu vrednosti investicije, ali i same kompanije.
3. Besplatne podele akcija građanima koji u procesu privatizacije nisu dobili akcije (15 odsto) i zaposlenima, bivšim zaposlenima i penzionerima javnih preduzeća (15 odsto). Ovu stavku smatram neophodnom zbog obezbeđivanja minimuma pravednosti procesa privatizacije, jer bi na ovaj način najveći broj građana došao do akcija vrednih kompanija i obezbedila bi se makar minimalna socijalna sigurnost. Ovo bi imalo i niz pozitivnih propratnih efekata, jer bi se doprinelo razvoju berze i tržišta kapitala, vlasnici akcija bi postali obučeni i za druge transakcije na berzi, a postali bi zainteresovani i za sudbinu preduzeća i osećali bi veću lojalnost prema tim kompanijama.
Još jednom da naglasim da je ovde reč samo o javnim preduzećima koje osniva Republika Srbija ili autonomne pokrajine. Za lokalna-komunalna preduzeća treba primeniti model prodaje strateškom partneru, ali u iznosu do maksimum 50 odsto vlasništva. Mislim da je važno da novac od prodaje tih lokalnih-komunalnih preduzeća, kao i preostali deo kapitala, pripadne lokalnoj samoupravi, koje bi taj novac mogle koristiti isključivo za infrastrukturne projekte značajne za tu sredinu. Na samom kraju treba istaći da uz proces privatizacije na ovaj način treba izvršiti potpunu depolitizaciju u javnim preduzećima, koja se sada smatraju partijskim plenom, konkursom izabrati ljude na rukovodeća mesta, koji bi bili vrednovani prema rezultatima. Naravno, celokupan proces privatizacije bi bio potpuno javan, praćen od najšire, ali i od stručne javnosti i svi bi imali mogućnost da prate uslove pod kojima se tenderi raspisuju i ponude koji bi pristigle.
Mislim da predviđeni model obezbeđuje određenu (doduše nedovoljnu imajući u vidu našu ekonomsku situaciju) količinu novca, obezbeđuje investicije, socijalnu sigurnost i pravednost. Ali što je možda i najvažnije, ostavlja mogućnost državi da vodi razvojnu politiku time što joj osnovne poluge ekonomske moći neće izmigoljiti iz ruku, čime se obezbeđuje ekonomska, socijalna, pa i bezbednosna sigurnost zemlje. Važno je naglasiti da je ovaj proces pred nama i da u velikoj meri od građana i njihovog izbora zavisi na koji način će biti sproveden.
