Nedavni dramatični pad akcija na berzama širom sveta predstavlja odgovor na kombinaciju dva faktora – ekonomskog fundamentalizma i mera koje su osmislili političari. Stope ekonomskog rasta u Sjedinjenim Državama i Evropi niske su, čak niže nego što se očekivalo, zbog čega preti opasnost od velikih potresa. 
Autor: Majkl Spens
Stagnacija u jednom delu sveta nesumnjivo će izazvati posledice u drugom, uključujući i zemlje u usponu, koje su do sada, uspevale da održe visoku stopu rasta uprkos lošoj situaciji u ekonomski razvijenim državama. Ali, „elastičnost“ država u razvoju neće se proširiti na Sjedinjene Države i Evropu koje se bore sa dvocifrenom recesijom. Smanjenje javne potrošnje u SAD predstavlja odraz sve veće štednje, nezaposlenosti i fiskalnih nevolja. Kao rezultat toga, veliki sektor pružanja usluga i trgovinski sektor više ne mogu da služe kao „motori“ rasta i povećanja stope zaposlenosti. Da bi se osnažio američki izvozni sektor potrebno je ukloniti neke od strukturalnih prepreka.
Svedoci smo uravnoteženog smanjenja ekonomskog rasta razvijenih država (uz nekoliko izuzetaka), koji je primetan u svim važnim delovima globalne privrede. Istovremeno, pad vrednosti akcija dodatno će smanjiti potražnju i rast, što povećava rizik od velike stagnacije i izaziva nove fiskalne potrese. Imajući sve to u vidu, potrebna je korekcija cena, čime bi se uspostavio sklad sa prognozama u vezi s globalnom ekonomijom. Ali, zbog mračne situacije treba očekivati nešto više od značajnih korekcija. Uprkos „reviziji očekivanja“, investitori sve više gube poverenje u delotvornost odgovora na krizu koji su ponudili političari u Evropi i SAD. Postalo je jasno da su strukturalne prepreke za povećanje stope ekonomskog rasta uporno potcenjivane, ali nije izvesno da li će zvaničnici uspeti da prepoznaju kritična pitanja i da li će imati političku volju da se uhvate u koštac sa njima.
Sa rizikom širenja dužničke krize suočena je i Evropa. Kamate na državne obveznice Španije i Italije kreću se između šest i sedam odsto, što se doživljava kao zona opasnosti. Skroman rast vrednosti bruto domaćeg proizvoda tih država, kao i njihovi dugovi, nameću pitanja da li su u stanju da sopstvenim snagama stabilizuju situaciju i ostvare ekonomski rast. Slučaj Italije i Španije na najbolji način razotkriva „ranjivost“ Evrope. Poput Grčke, Irske i Portugala, pripadnost evrozoni onemogućava Italiji i Španiji da primene devalvaciju, niti inflaciju, kao moguće mere.
Evropski političari su u najvećoj meri usredsređeni na smanjenje deficita, a malo pažnje obraćaju na reforme ili investicije usmerene na povećanje ekonomskog rasta. Osim toga, na nivou Evropske unije i dalje ne postoje usaglašene mere za izlazak iz začaranog kruga povećanja kamatnih stopa i smanjenja ekonomskog rasta, s kojim se suočavaju Italija i Španija. Da bi se situacija stabilizovala, potrebno je pokrenuti delotvorne mere unutar država članica EU, kao i na nivou cele Unije, ali ne postoje nagoveštaji da će se to uskoro dogoditi. Nestabilnost koja je nedavno vladala na tržištima delimično je predstavljala odgovor na očigledno povećanje rizika od neadektavne politike ili poricanja postojanja problema.
Kada je reč o Sjedinjenim Državama, mogućnost vraćanja dugova se već dugo dovodi u pitanje. Ne postoji ništa u političkim debatama koje se vode u toj zemlji što bi sugerisalo da će biti ostvaren značajan ekonomski rast i osmišljena strategija za povećanje stope zaposlenosti. I mada neki veruju da su budžetski rezovi dovoljan preduslov za poboljšanje stanje, ipak, takav stav nije široko rasprostranjen, niti se odražava na situaciju na tržištima. Prepreke za ostvarenje ekonomskog rasta se umnogome ignorišu. Malo je onih koji shvataju da, ukoliko se ne ostvari napredak, potražnja neće biti vraćena na nivo pre izbijanja krize. U stvari, domaćinstva će postati još štedljivija. Iako inflacija predstavlja izazov u državama u razvoju, glavna opasnost vreba od problema s kojima se suočavaju razvijene zemlje.
***Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju
