Za Davos se van obronaka švajcarskih planina prvi put čulo 1850. kada je nemački doktor Aleksandar Špengler počeo da popularizuje alpski vazduh kao lek tuberkuloznim pacijentima. Nešto kasnije, Tomas Man je opisao Davos u svojoj knjizi „Čarobni breg“ objavljenoj 1924. Poslednje četiri decenije, Davos je postao simbol za okupljanja svetske elite i moćnih ljudi u čijim se rukama nalaze instrumenti moderne moći, od politike i novca, do medija. 
Autor: Dragan Bisenić
Za razliku od prošle godine, kada je opšte raspoloženje bilo veoma tmurno, kada je organizatorima bilo teško da nagovore vodeće bankare da bilo šta kažu na panelima foruma, ove godine raspoloženje je daleko vedrije. Svetska banka prognozira rast od 2,7 odsto za razliku od prošlogodišnje prognoze pada od 2,2 odsto. Prvi čovek MMF Dominik Štros Kan kaže da oporavak ide brže nego što se očekivalo, a recesija u najvećim svetskim ekonomijama je sasvim pri kraju. Budući da je taj oporavak slabašan i još na „staklenim nogama“, ojačano je preispitivanje uzroka dramatičnih događaja poslednjih godina.
Popularno je ove godine govoriti o krizi koncepata ili sistema: kapitalizma, globalizacije, liberalizma, tržišta, bankarskog sistema i uopšte svega što se smatra principima na kojima počivaju shvatanja „čoveka Davosa“, kako je ovaj tip posetilaca nekadašnjeg sanatorijuma nazvao pokojni otac „sukoba civilizacija“ Samjuel Hantington.
Kriza vrednosti
Francuski predsednik Nikolas Sarkozi to saopštava konstatacijom da nije u pitanju „kriza u globalizaciji, nego kriza globalizacije“. Usled širenja uverenja da tržište nije najbolje sredstvo za regulisanje odnosa snaga i raspodele moći u savremenom svetu, pa čak i među samim učesnicima skupa, učinjen je snažan zaokret ka interesovanjima za „netržišne činioce“ ekonomije, od vlada pa do verskih zajednica i etičkih normi.
Spiritualnu notu ovogodišnjem okupljanju dalo je isticanje u prvi plan godišnjeg izveštaja i obimnog istraživanja o vrednostima. Preko dve trećine ispitanih veruje da je sadašnja kriza u stvari kriza vrednosti. Samo, međutim polovina od njih veruje da postoje univerzalne vrednosti. Godišnji izveštaj odnosi se na ulogu uverenja i vrednosti u globalnim pitanjima. Izveštaj sadrži podatke na osnovu mišljenja 130.000 ispitanika sprovedenog preko Fejsbuka u Francuskoj, Nemačkoj, Indiji, Indoneziji, Izraelu, Meksiku, Saudijskoj Arabiji, Južnoj Africi, Turskoj i Sjedinjenim Državama. Izveštaj je napisan u saradnji sa vašingtonskim Univerzitetom DŽordžtaun.
Ispitivanje je pokazalo manjak poverenja u vrednosti poslovnog sveta. Samo jedna četvrtina ispitanika veruje da velike, multinacionalne poslovne korporacije svoj pristup zasnivaju na vrednostima, dok nešto preko 40 odsto ispitanih veruju da mala i srednja preduzeća primenjuju upravo takav pristup. Skoro dve trećine ispitanih veruju da ljudi ne primenjuju iste vrednosti u svom privatnom i poslovnom životu. Kada su odgovarali na pitanje da li poslovni svet treba da bude odgovoran svojim akcionarima, zaposlenima ili klijentima i kupcima, skoro polovina ispitanih je odgovorila da podjednako treba da odgovara svim trima grupacijama.
Ekonomska etika
Jedan način uključivanja etike u poslovanje jeste i prihvatanje manifesta za „Globalnu ekonomsku etiku“ koju je lansirao poznati teolog Hans King u oktobru prošle godine. Među prvim potpisnicima nalaze se bivša predsednika Irske Meri Robinson i južnoafrički biskup Dezmond Tutu.
I kod onih koji nisu na snežnim švajcarskim obroncima ovih dana, poput predsednika Srbije Borisa Tadića, jasno je da ekonomsko ponašanje uključuje određeni vrednosni sistem. Predsednik Srbije je nekoliko dana pre okupljanja u Davosu, na konferenciji Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu, konstatovao da su neka društva uspešnija od drugih, upravo zbog razlike u etičkim sistemima. Direktor Aspen instituta i nekadašnji glavni urednik „Tajma“ Volter Ajsakson odgovor vidi i tome da su „očevi kapitalističkog duha“ – DŽozef Kalvin, Bendžamin Frenklin i drugi, uspešno kapitalističko društvo videli kao sadejstvo slobodnog tržišta, egalitarizma i solidarnosti. Ajsakson, koji je autor najpoznatije biografije Bendžamina Franklina, smatra da je obnovljena snažna nejednakost kapitalističkog sistema kao posledica talasa privatizacije čitavih sektora života, pa i onih za koje se smatralo da su isključivi segment javne sfere, uključujući bezbednost gde postoje čitave privatne armije i zatvorske sisteme koji su bili isto što i čuvari javnog reda i mira.
Još pre 15 godina mislilo se da je rešeno pitanje odgovarajućeg obima i uloge države. Bil Klinton i Toni Bler objavili su kraj ere „velikih vlada“. „Vašingtonski konsezus“ širom je otvorio vrata privatizaciji državnih kompanija. Proces globalizacije, praćen osvajanjem novih prostora privatne svojine, osnažio je nove podele onih koji imaju velike dobiti i onih koji su potplaćeni. Visoki menadžerski bonusi, na primer, postali su predmet višestrukih opservacija čak i američkog predsednika Baraka Obame koji je svojim direktnim uplitanjem snižavao zarade vodećih menadžera, što je sasvim nezamislivo za kapitalistički sistem.
Povratak vlada
Uloga vlade se vratila, ne samo kao privremeno sredstvo, nego kao ideologija. Prirodni razlog ovoj promeni jeste finansijska kriza. Globalno tržište se raspalo, vlade su intervenisale i neviđenom nivou, obezbeđujući likvidnost svojim posrnulim ekonomijama i preuzimajući ili spasavajući banke i druge kompanije za koje se smatralo da su isuviše velike da bi propale. U poslednje dve godine, javna potrošnja u razvijenom kapitalističkom svetu prešla je preko polovine bruto nacionalnog dohotka. Ona u Francuskoj 55 odsto, u Velikoj Britaniji je skočila sa 45 odsto u 2007. na 53 odsto prošle godine, u Americi sa 37 na 47 odsto, u Kanadi sa 40 na 43 odsto, a u Nemačkoj sa 44 na 48 odsto. Ekspanzija države u svetilištima liberalizma, u Americi i Velikoj Britaniji, gotovo da nije naišla ni na kakvu opoziciju. Naprotiv. Britanski konzervativci su čak aplaudirali premijeru Braunu za neke poteze kojim je uvećao državnu ulogu, a ni američki predsednici, Buš i Obama, nisu nailazili na protivljenje.
Novi Breton-Vuds
Osim načelnih, ovde je počela i mnogo praktičnija bitka. U njoj se čine prvi značajniji koraci u pokušaju da se američki dolar svrgne kao svetska valuta. Francuski predsednik Sarkozi formulisao je predlog za „novim Breton – Vudsom“ zasnivajući ga na konstataciji da se ne može imati multipolarni svet, a samo jedna globalna valuta. U tom stavu, uz isticanje zasluga za održavanje ekonomske stabilnosti i prednosti evropske valute, podržali su ga grčki premijer Georgios Papandreu i premijer Španije Hoze Luis Sapatero. Papandreu je demantovao da Grčka traži kredite od ostalih članica Evropske unije ili od Kine. Govoreći kao predsednik Saveta Evropske unije, Sapatero je dodao da je upravo postojanje evra pomoglo „evrozoni“ od 16 država da se odupre finansijskoj krizi i tako održi i ostale zemlje EU koje još nisu u „zoni evra“. Osvrćući se na spekulacije da neke zemlje žele da napuste tj klub, Zapatero je ocenio: „Niko neće napustiti evrozonu kao što niko neće napustiti Evropsku uniju. To je dokaz njenog uspeha“. Potvrđujući potrebu za povećanjem konkurentnosti evropskih proizvoda, on je istovremeno odbacio mogućnost da ona raste na štetu politike socijalne zaštite i socijalne kohezije.
Mogu se čuti čak i glasine o postojanju međunarodne zavere u koju su uključene zemlje Bliskog i Dalekog istoka kao i Rusija. Kako je pisao londonski „Indipendent“, nekoliko najmoćnijih država tog regiona, već je postiglo dogovor da se u obračunu za cenu nafte koristi druga valuta, a ne dolar. Nešto pre toga, predsednik Svetske banke Robert Zelik izjavio je da je dolaru, grubo rečeno, „odzvonilo“ kao globalnoj valuti. Na njegovo mesto mogu doći indijska, kineska, pa čak i ruska valuta.
Sve to, možda ima više veze sa atmosferom ovog skupa, nego sa stvarnim događajima. Tomas Man je opisao da Davos ima neke neočekivane efekte.“Šarmantan krug izolacije stvara neku vrstu zamene za realnu egzistenciju“, pisao je Man. Tome je teško i danas odoleti, posebno u nedelji kada je u Davosu svetska „superklasa“.
Od „tržišnog jastreba“ do novog „Tarzana Afrike“
Rasprava o ulozi vlade i ulozi tržišta, nema sumnje, trajaće i narednih decenija, a ne godina. Čak i pre najnovijeg finansijskog kraha, osnažena je škola kritičara tržišnog neuspeha. Uspon divljeg kapitalizma u Rusiji u doba Borisa Jeljcina ubedila je mnoge ljude u važnost snažne vlade. To je pouka koju su izvukli Kinezi.
Sve više ekonomista gubi veru u snagu tržišta, a time i u svoja ranija uverenja. Nekadašnji vodeći sveštenik liberalističke veronauke za istočne ekonomije, DŽefri Saks, posle ogromnog korupcionaškog skandala u propalom „harvardskom projektu“ za Rusiju, u koji je bio uključen i sadašnji američki sekretar za finansije Lari Samers (koji je čak morao da podnese ostavku kao dekan Harvarda), dakle, takav Saks pretvorio se u novog afričkog Tarzana koji preko netržišnog i nevladinog sektora, vapi da se pomogne Africi! Nobelovac DŽozef Stiglic, nekada glavni savetnik Bila Klintona i vodeći ekonomista svetske banke, godinama oštro kritikuje anahronost kapitalističkog sistema. U svojoj najnovijoj knjizi „Slobodni pad: Amerika, slobodno tržište i pad svetske ekonomije“, Stiglic piše: „Model kapitalizma iz 21. veka ne može da se primeni u 21. veku“, pozivajući na stvaranje „nove vizije“ u kojoj se priznaje „inovacija“ kao „istinski motor ekonomskog rasta“ i „vladu smatra podsticajem, a ne preprekom“ ekonomskom razvoju.
