Narodna skupština Republike Srbije je u junu 2011. godine usvojila Zakon o zaštiti korisnika finasijskih usluga. Namera predlagača Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga Narodne banke Srbije (NBS) bila je da zaštiti prava domaćih građana na finansijskom tržištu u Srbiji.

Autor: Dejan Mirović  

Međutim, ta nesumnjivo dobra ideja novog guvernera (prethodni guverner Jelašić, nije čak ni pokušavao da zaštiti srpske građane od lihvarskog ponašanja banaka iz EU) brzo se pretvorila u loš kompromis koji legalizuje ono što su banke iz EU radile na srpskom tržištu u poslednjih 10 godina.

Tačnije, Zakon o zaštiti korisnika finasijskih usluga je neodređen u većini svojih članova. Na primer, u članu 5 se uvodi pravo korisnika finasijskih usluga na informisanje. U članu 6 Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga se zabranjuje bankama da daju netačne informacije. U članu 8 se propisuje da obaveza iz kredita mora biti ”određena ili odrediva”. Svemu tome se ne bi moglo prigovoriti.

Ali, već u članu 13 Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga se samo apstraktno propisuje da banke moraju da obaveštavaju korisnika kredita o svim delovima ugovora. U članu 15 se uređuje informisanje korisnika kredita u predugovornoj fazi, a zatim se taksativno navode podaci koje mora da sadrži oglas o kreditu (vrsta kredita, efektivna kamatna stopa, period na koji se ugovora kredit, ukupan iznos kredita, svi troškovi koji padaju na teret korisnika). Ipak, u tim prethodno navedenim članovima nema ni reči o najčešće korišćenom triku stranih banaka u Srbiji. To je primena sitnih i skoro nevidljivih slova u ugovoru o kreditu. Taj trik je omogućavao izmenu već odobrenog kredita i povećavanje kamate.

    Samo u periodu od januara do marta 2011. godine prihodi banaka od kamata na srpskom finasijskom tržištu su porasli u odnosu na isti period 2010. godine za 16 %, a od naknada i provizija za 8 %.

Takođe, u članu 16 Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga se doslovno navodi: „Pri oglašavanju je zabranjeno koristiti izraze kojima se kredit, odnosno lizing oglašavaju besplatnim”. U tom kontekstu, u članu 17 se navodi da banka ”nijednog trenutka neće dovesti klijenta u zabludu, a zatim se navodi čak dvadeset (20) elementa koje ponuda banke mora da sadrži. U članovima 19–24 se propisuju obavezni elementi ugovora o bankarskim uslugama, odnosno, kako se navodi u obrazloženju Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga, potrebno je da ugovor o kreditu sadrži čak sedamnest (17) obaveznih elemenata.

Ipak, ni u ovim članovima (koji se tako detaljno razrađuju), predlagač Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga kao da nije imao hrabrosti da ide do kraja u zaštiti srpskih korisnika finasijskih usluga. Tačnije, u prethodno navedenim članovima zakona nema nijednog (!?) stava o zabrani štampanja važnih uslova kredita sitnim i nerazumljivim slovima. Ili trik koji je napravio toliko problema srpskim građanima nije jasno zabranjen.

Ipak, posebno su neprimerene (i slabe) kaznene odredbe u Zakonu o zaštiti korisnika finasijskih usluga. Na primer, u članu 50 se navodi da će se banke koje prekrše odredbe Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga (uglavnom se navode odrebe o obaveznim elementima ugovora) morati da plate kaznu od 500.000 dinara. Ili, oko 5.000 evra po kursu iz juna 2011. godine. Zatim se u članu 51 predviđaju kazne od 500.000 do 3.000.000 dinara (ili od 5.000 evra do 30.000 evra) ako banke na nejasan i netačan način oglašavaju uslove kredita.

    U tim sramnim i drskim pritiscima na NBS su učestvovali i predstavnici pojedinačnih banaka iz EU, poput Rajfazen banke.

Međutim, ako se uzme u obzir činjenica da strane banke na srpskom finansijskom tržištu (ili banke iz EU, jer preko 75 % srpskog tržišta poseduju banke iz zemalja članica te organizacije) ostvaruju ogromne prihode samo od kamata, koje su među najvećima u Evropi, prethodno navedene kazne deluju smešno. Takođe, novčane kazne nisu čak ni usklađene sa Direktivom 2008/48/ Evropskog saveta i Evropskog parlamenta na koju se poziva Zakon o zaštiti korisnika finasijskih usluga. U Direktivi 2008/48/Evropskog saveta i Evropskog parlamenta se navodi da kazne ”moraju biti efikasne, srazmerne i odvraćajuće”.

O kakvim se minimalnim kaznama radi pokazuju i sledeći podaci. Samo u periodu od januara do marta 2011. godine prihodi banaka od kamata na srpskom finasijskom tržištu su porasli u odnosu na isti period 2010. godine za 16 %, a od naknada i provizija za 8 %.[1] Ili, prema podacima NBS, Banka Inteza je u prva tri meseca 2011. godine imala prihod od kamata od 7,4 milijarde dinara ili 74 miliona evra, Sosijete ženeral je u istom periodu ostvarila prihod od kamata od 2,5 milijardi dinara ili 25 miliona evra, Unikredit banaka od 3,4 milijarde dinara ili 34 miliona evra, a Erste banka od 1,4 milijarde dinara ili 14 miliona evra. Dakle, jasno je da su kazne iz Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga nefikasne i nesrazmerne.

Da predlagač Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga nije uradio dovoljno da zaštiti korisnike bankarskih usluga u Srbiji, pokazuje i sledeća činjenica. Kao što je već navedeno, koristeći jeftine trikove poput nejasnih i malih slova u ugovoru o kreditu i menjajući tako kamate na već uzete kredite, banke iz EU su na srpskom finasijskom tržištu tokom poslednjih 10 godina ostvarile ogromne prihode. Ali, umesto da se kazni ovako lihvarsko i nezakonito ponašanje banaka iz EU u Srbiji i tako ostvari ekstra prihod za Republiku Srbiju, NBS i srpske građane (u trenutku velike ekonomske krize), NBS je predvidela da Zakon o zaštiti korisnika finasijskih usluga važi samo za naredni period. Tačnije, umesto da se primeni načelo retroaktivnosti, koje je je dozvoljeno u pravu ako je povoljnije za one na koje se odnosi zakon (u slučaju Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga jasno je da se zakon odnosi na srpske građane), i da se tako kazne sve one banke iz EU koje su faktički prevarile srpske građane u poslednjih 10 godina, u članu 54 i 53 je ponovo primenjen loš kompromis. Ili, u članovima 54 i 53 Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga se navodi da u banke dužne da usklade svoje opšte akte sa odredbama zakona tek posle stupanja na snagu ovog zakonskog akta. Dakle, sve loše i nezakonito što su banke iz EU priredile srpskih građanima u poslednjih 10 godina neće biti sankcionisano .

Naravno, na takvom nepravednom rešenju iz članova 54 i 53 su ostrašćeno i drsko, insistirali upravo predstavnici banaka iz EU u Srbiji. Na primer, generalni sekretar Udruženja banaka Velibor Dugalić (inače lauret nagrade Najevropljanin za 2011. godinu) otvoreno je izjavljivao da Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga nije dobar jer navodno: ”Devalvira instituciju ugovora i stvara pravnu nesigurnost u sistemu”.[2] (Teško je ozbiljno komentarisati ovakvu izjavu). U tim sramnim i drskim pritiscima na NBS su učestvovali i predstavnici pojedinačnih banaka iz EU, poput Rajfazen banke koja je, kako su izveštavali srpski mediji: ”Imala niz primedbi na Nacrt Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga”.[3]

Ipak, da bi ova slabo prikrivena farsa imala nekakav pravni i ”evropski okvir“ (i da srpski građani ne bi pomislili da ih upravo EU izrabljuje), predlog Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga je u skupštinskoj proceduri pratila i patetična Izjava o usklađenosti sa EU pravom. (Ovaj prateći dokument ima preko 100 stranica!) Međutim, kada se pažljivo pročita ta izjava o usklađenosti sa EU pravom, dolazi se do jednog interesantnog otkrića. Kao i u drugim zakonima koje predlaže Vlada Srbije i NBS u poslednjih godinu dana, neprecizno i nejasno se upustva EU, predstavljaju (ili prevode) kao nekakve direktive.

    Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga nije usklađen sa Direktivom (Uputstvom) 2008/48/ Evropskog saveta i Evropskog parlamenta.

Tačnije, u prevodu Lisabonskog ugovora na srpski jezik Milutina Janjevića kao delovi aki komunitera (ili prava EU) pominju se samo uredbe, upustva, odluke, mišljenja i preporuke.[4] Nema ni reči o nekakvim direktivama. Takođe, i u udžbeniku B. Košutića ”Osnovi prava Evropske unije”, koji se koristi na Pravnom fakultetu u Beogradu, nema ni reči o nekakvim direktivama, već se koristi izraz upustvo (kada se nabrajaju zakonska akta EU).[5] Zato se postavlja pitanje. Zašto onda Vlada Srbije i NBS koriste izraz direktiva umesto izraza uputstvo u dokumentima koja prate predloge takozvanih evropskih zakona? Zašto ne slede izraze koje korisiti pravna nauka u Srbiji?

Možda se odgovor krije u tome što se navodne direktive EU (tačnije, upustva) od strane srpskih zakonodavaca u javnosti predstavljaju kao nekakava Sveta pisma koje moraju da se poštuje do najsitnijih detalja i po svaku cenu. Uprkos tome što su direktive (ili uputstva) u praksi EU samo jedna vrsta opštih smernica koje države članice realizuju u skladu sa svojim pravnim i društvenim sistemom (kako se navodi u prethodno citiranim izvorima).

O kakvoj se pravnoj konfuziji i zameni teza u Srbiji radi, pokazuje i podatak da Izjava o usklađenosti sa EU pravom pokazuje i da sam Zakon o zaštiti korisnika finasijskih usluga nije usklađen čak ni sa takozvanom direktivom na koju se poziva! Tačnije, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga nije usklađen sa Direktivom (Uputstvom) 2008/48/ Evropskog saveta i Evropskog parlamenta. Na primer, str 66. Izjava o usklađenosti sa EU pravom to pokazuje.

Takođe, i pozivanje na Lisabonski ugovor (član 169) kao primarni izvor evropskog prava u Izjavi o usklađenosti sa EU pravom pokazuje svu apsurdnost i haos pravne i političke situacije u Republici Srbiji. Tačnije,upravo član 169 Lisabonskog ugovora (Ugovora o funkcionisanju EU) propisuje da države članice mogu preduzeti i ”strože mere zaštite potrošača” od onih predviđenih u evropskom pravu. Ipak, NBS i vlasti u Republici Srbiji se ne usuđuju da primene ovu mogućnost dodatne zaštite potrošača koju im omogućava Lisabonski ugovor. Tačnije, to im ne dozvoljavaju upravo banke monopolisti iz EU koje su prisutne u Srbiji. Ta činjenica pokazuje i svu razliku između takozvanih evropskih standarda i evropske prakse ali i besmislenost mita o EU kao carstvu savršenih zakona koji se bespogovorno primenjuju.

[1] Blic /Novac 28. 5. 2011.

[2] Sajt B 92,15. 3. 2011.

[3] Novosti, 17. 12. 2010.

[4] M. Janjević, „Konsolidovani ugovor o Evropskoj uniji“, Službeni glasnik, Beograd, 2009. godine.

[5] B. Košutić, ”Osnovi prava Evropske unije”, Pravni fakultet, Beograd, 2009. godine.