Da nas ne čuju analitičari, društveni tokovi su nepredvidivi. Posrnula privreda EU može najveću finansijsku injekciju dobiti na poklon, kao rezultat narastajućeg sukoba Kine i SAD. 
Autor: Branko Pavlović
Baš kada je značajan pad vrednosti evra od 10 odsto za tri meseca, u odnosu na takođe slab dolar, jasno ukazao na duboke strukturne privredne probleme EU i naročito probleme monetarne održivosti evra u 16 veoma različitih privrednih ambijanata zemalja evrozone, sukob Kine i SAD došao je kao dar s neba za EU.
Da podsetimo, američke kompanije zaključile su ugovore o prodaji naoružanja Tajvanu u vrednosti od 6,4 milijarde dolara, a Kina je odmah oštro reagovala najavom sankcijama koje će preduzeti prema tim kompanijama.
Prva analiza je pokazala da ta iste kompanije, koje prodaju robu za 6,4 milijarde dolara Tajvanu, sa Kinom imaju decenijske ugovore vredne preko 300 milijardi dolara.
U tome prednjači kompanija „Boing“, koja će se, ako do isporuke oružja dođe, takođe naći pod udarom kineskih sankcija.
Obama je odgovorio da će izvršiti pritisak na Kinu da poštuje slobodnu trgovinu, na šta je Kina, preko analitičara, podsetila da je najveći poverilac američkih državnih obveznica i da bi samo odustajanje dalje kupovine istih učinilo tržišno nemogućim plan novog zaduživanja SAD za rekordni iznos od 1,6 hiljada milijardi dolara, radi pokrivanja budžetskog deficita u 2011. godini (sukobljavanja Kine i SAD oko Tibeta i Irana koji se odvijaju u isto vreme ostavljamo po strani, mada politički čine deo iste priče).
Najgore što EU može da se dogodi je da ne dođe do isporuke oružja Tajvanu, zato što u mogućem sukobu između Kine i SAD EU neverovatno može mnogo da profitira. Ako se sukob izbegne, onda EU ostaje sa svojim nagomilanim problemima, bez vizije kako bi se oni uopšte mogli rešiti.
Ako Kina otkaže „Boingu“, eto narudžbine za „Erbas“. Ako SAD opterete kinesku robu dažbinama kao sankciju za „nepoštovanje slobodne trgovine“, ili preduzmu neku drugu diskriminatorsku meru, eto prilike za robu iz EU na tržištu SAD zbog smanjene konkurentnosti robe iz Kine i konkurentnije cene robe iz EU zbog pada vrednosti evra.
Ako Kina prestane da kupuje američke obveznice, pojaviće se problem u šta da plasiraju taj novac i to je prilika za finansijska tržišta EU. A ako dođe do potpune eskalacije sukoba, pa Kina odluči da povuče dolare iz SAD, onda govorimo o 700 milijardi dodatnih dolara koji traže plasman. To je osam puta više od ukupne intervencije zemalja EU u sopstvenu privredu u 2009. godini.
Biće zanimljivo pratiti kako će se Obama izvući iz nepametne situacije u koju je upao prodajom oružja Tajvanu, pošto SAD realno ne mogu da primoraju Kinu ni na šta i nikakve kontramere ne dolaze u obzir.
Ovo prosto zato što je američka privreda vlasnik 50 odsto ukupnog izvoza iz Kine u Ameriku, pa je svako sankcionisanje kineske privrede 50 odsto zapravo sankcionisanje sopstvene privrede. Standard građana Amerike dobrim delom zasniva se na jeftinoj robi iz Kine i potrošnji tih istih građana koju preko kupovine obveznica finansira Kina. Takođe, Kina ima mogućnost samostalnog razvoja na osnovu kreditiranja sopstvene potrošnje iz sredstava rezervi u narednih pet godina, bez bilo kakvog zaduživanja, a SAD ne mogu da prežive ni godinu na postojećem nivou bez minimalnog dodatnog zaduživanja od preko 1.000 milijardi dolara.
Sa druge strane, ako bi nastavili ovim putem zaduživanja i u narednih sedam godina SAD bi došle tamo gde je danas Grčka.
Ako Obama bude pametan, EU je u problemu. Velikom problemu. Grčka, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Letonija, Litvanija, Estonija, sve su te zemlje bukvalno bankrotirale.
Najzanimljivija je Grčka. Iza scene, postoji veliki pritisak Nemačke da Grčka uzme kredit od EU kako bi krenula putem izlaska iz krize. Grčka se tome opire i tvrdi da će moći sama da se zaduži i time dobije neophodno vreme za konsolidaciju.
Zašto Nemci hoće da im daju pare? Pa zato što procenjuju da će na kraju morati da im daju pare svakako, samo će to biti više para i biće izgubljeno vreme.
To na primeru izgleda ovako: ako se Nemačka zaduži za 45 milijardi evra koliko je otprilike Grčkoj neophodno u 2010. godini, na nemačku obveznicu kamata je 1,5 odsto. Ako Grčka krene sa zaduživanjem, ona ne može da ide sa tako velikom emisijom, nego sa mnogo manjom i to je već uradila, prodala je obveznice za oko 3,5 milijardi evra. Ali sa kamatom od oko 6 odsto. I tako se, recimo, sukcesivno zadužuje za 15, 18, ili 20 milijardi evra, ali na kraju to bude nedovoljno za spasavanje. I onda opet Nemačka može da bira: da li da izbaci Grčku iz evrozone, što je za koncept Evrope kako je vidi Nemačka neprihvatljivo, ili da plati potrebne pare Grčkoj. Samo u tom trenutku plaća i nepotrebnu razliku u kamati i izgubljeno vreme.
Ono što Nemce dodatno motiviše da ponude kredit je i pitanje kontrole trošenja para. Kada se zadužuje Grčka, oni i kontrolišu trošenje novca, a to brine ne samo Nemce, nego i sve druge investitore. Kada Nemačka dâ pare, ona i kontroliše trošenje.
Sve ovo je u realnom životu zapetljano brojnim EU institucijama, procedurama, diplomatijom, ali kada se sve razgrne, onda je to bukvalno samo Nemačka i možda nešto malo Francuska. Skandinavci su već rekli da im na pamet ne pada da daju pare Grcima.
Ostali ne da nemaju para nego su dodatno u velikim finansijskim problemima: Španija, Portugal, pa i Italija. Italija je sada donela propis po kome je legalizovala kriminalni novac, tako da se u italijanske banke iz kriminalnih tokova slilo skoro 100 milijardi evra i to je znatno ojačalo banke (oslabljene su Švajcarska i of-šor destinacije).
Iz ugla investitora pogled na EU deluje zabrinjavajuće i potpuno različito od izjava EU zvaničnika: oni beže iz evra čak i u problemima bremeniti dolar, jer im i on izgleda danas sigurniji.
Sva je prilika da će se taj trend nastaviti i dalje u 2010 godini, pošto EU tek ulazi u godinu izrazitih socijalnih tenzija. Osim ako SAD ne isporuče oružje Tajvanu.
