Globalna ekonomska kriza je jasno pokazala da je neophodno izvršiti i ozbiljno preispitivanje stanja u ekonomskoj nauci i to bi mogao da bude jedan od njenih retkih pozitivnih efekata.

Autor: Jovan B. Dušanić  

Svetskom ekonomijom, bar u teorijskom smislu, poslednjih tridesetak godina, suvereno vlada ideologija neoliberalizma, pa se vešto stvarao privid kako je ekonomska neoliberalna mejnstrim teorija jedina ispravna nauka, a drugačiji pogledi su se proglašavali istorijski prevaziđenim ili utopijama malobrojnih ekonomskih disidenata-marginalaca. Na junskom okruglom stolu mogli smo da čujemo da oni postoje samo u mašti utopijski zanesenih (i izgubljenih) antiglobalista.

Savremeni neoliberalizam je nastojao, i u tome u velikoj meri uspeo, da ideologiju uvede u kategoriju nauke. To je ideologija i filozofija koja se zasniva na vrednostima klasičnog liberalnog kapitalizma (na slobodnom tržištu, individualizmu i privatnoj svojini), a koja ignoriše bilo kakvu nacionalnu osobenost, socijalnu odgovornost, te moral i etičke principe.[1] Ona se realizuje u interesu moćnih i bogatih, koji svim državama nameću neoliberalni koncept otvorenog tržišta (slobodne trgovine)[2] i potpunog povlačenja države iz ekonomske sfere. Ubeđuju nas da će „nevidljiva ruka“ tržišta sve postaviti na svoje mesto i dovesti do toga da svaki pojedinac vodeći računa o svojim interesima u isto vreme doprinosi blagostanja svih, odnosno ubeđuju nas „kako se alhemijom slobodne trgovine đubre ličnog egoizma pretvara u zlato socijalne sigurnosti“ (DŽems Tobin).[3]

Decenijama smo slušali kako je došlo do „kraja istorije“ i da živimo „u najboljem od svih mogućih svetova“ pošto je sa liberalnom demokratijom „definitivno pronađena optimalna ekonomska organizacija društva“(F. Fukujama), te su nas ubeđivali kako u ekonomskoj nauci nema šta novo da se traži i da neoliberalnu mejnstrim ekonomsku nauku i neoliberalne ekonomiste treba samo reprodukovati. Tako je stari raskol u ekonomskoj teoriji između evropsko-kontinentalne (orijentisane na aktivnu državnu politiku), rešen u korist poslednje.

                                              H H H

Upravo u trijumfu tržišne individualističke ideologije – jednog agresivnog i netolerantnog tržišnog fundamentalizma – leži osnovni uzrok problema ekonomske nauke, ali i kulminacije globalne ekonomske krize. O ovome sam do sada dosta pisao,[4] te o tome nema potrebe da ovde detaljnije raspravljam.

Podsećam da DŽ. Gildberg u knjizi „Liberalni fašizam“ (Liberal Fascism: The Secret History of the American Left, From Mussolini to the Politics of Meaning) tvrdi da je (neo)liberalizam jedna totalitarna politička ideologija koja ima sva obeležja fašizma. Međutim, u odnosu na prethodne oblike totalitarizma (fašizam, nacizam, staljinizam) neoliberalni totalitarizam ima planetarni domet (obuhvata celu planetu), a njegovi ključni činioci su: neoliberalni kapitalizam, ekstramoderne tehnologije i planetarno nasilje, kako vojno (manumilitarizam – oružane intervencije SAD i NATO pakta širom planete uz zloupotrebu institucije UN i kršenje međunarodnog prava)[5] tako i civilno (manumonetarizam – ekonomsko podčinjavanje od strane krupnog kapitala i svetske oligarhije, odnosno osvajanje postojećih vlada ili formiranjem „vlade za sebe“ dovođenjem na vlast domaće kompradorske kvazi elite).[6]

U isto vreme, neoliberali dominiraju u svim značajnijim svetskim «demokratskim» medijima i njihova pozicija se suštinski ne razlikuju od one koju su marksisti imali u medijima realsocijalizma ili nacisti i fašisti u svojim medijima. Bilo kakvo suprostavljanje vladajućoj ideologiji onemogućavano je i alternativne ideje i njeni autori osuđivani su na anonimnost. Istina, za razliku od prethodnika (koji su svoje idejne protivnike često lišavali slobode, pa i fizički uništavali), neoliberali to rade na mnogo suptilniji način, efikasno kontrolišući i oblikujući globalni politički, intelektualni i medijski prostor.[7]

Pored trijumfa tržišnog fundamentalizma, problem savremene ekonomske nauke leži u upornim nastojanjima da se ona od društvene[8] pretvori u čistu nauku, odnosno da bude postavljena na istim principima kao i prirodne nauke. Od ekonomije se želi stvoriti univerzalna nauka bez bilo kakvih geografskih i istorijskih specifičnosti, kao što je to slučaj sa matematikom i fizikom, na primer. Tvrdi se da kako su matematičke ili fizičke zakonitosti jednako primenljive u svakoj zemlji, na bilo kome delu zemljine kugle i u svim vremenima (nezavisno od institucionalnog i istorijskog konteksta), te bi isto to trebalo da važi i za ekonomiju. Zbog toga se tako različitim zemljama sveta natura jedan univerzalan model koga one treba da slede u vođenju ekonomske politike. [9]

 Otuda dolazi i do preterane upotrebe matematike, odnosno težnje ka matematičkoj formalizaciji ekonomske nauke. Primena matematike i u ekonomiji je do određene mere ne samo moguća nego i poželjna ali je matematizacija savremene ekonomske nauke prešla sve razumne granice. Danas kada otvorimo najpopularnije ekonomske naučne časopise, kao na primer American Economic Review, imamo osećaj da je to časopis iz matematičkih, a ne ekonomskih nauka. Članci su prepuni grčkih slova, matematičkih formula i teorema, jer su autori više zaokupljeni matematičkom ekzaktnošću nego ekonomskom suštinom. Kako tvrdi prof. Branko Horvat „ekonomija je postala najmatematiziranija nauka posle fizike. Umesto da se matematika prilagođava za rešavanje ekonomskih problema, mnogo je jednostavnijeekonomske pretpostavke veštački formulisati tako da omogućavaju matematičko rešenje.“ [10]

Tako je ekonomska nauka, u velikoj meri, pretvorena u tehničku nauku koja se bavi nadgradnjom i optimizacijom odgovarajućih tehničkih parametara, gde se u obzir uzimaju samo stvari koje se mogu izmeriti, a one koje se ne mogu kvantifikovati (iako su one možda još i važnije) se odbacuju. Umesto realne imamo virtualna ekonomija u kojoj cirkulišu virtualne robe (koje nema) i u kojoj postoji izmišljeni racionalni čovek, sa apstraktnim principima i shematizovanim ponašanjima. Čovek se reducira na homo oeconomicus, odnosno racionalnog subjekta kod koga se apstrahuju bilo kakvi moralni motivi ili suptilnija emocionalna preživljavanja.

                                           H H H

U vreme dominacije neoliberalizma došlo je do velike promene u samoj prirodi univerzitetskog ekonomskog obrazovanja, ali i položaja univerzitetskih nastavnika. Ekonomiks postaje paradigma, odnosno obrazac ili model ekonomskih istraživanja i ekonomskog obrazovanja. I na našim prostorima od 90-ih godina se na visokoškolskim institucijama generacije studenata ekonomije obrazuju skoro isključivo na neoliberalnom konceptu ekonomiksa (taj fundamentalni ekonomski predmet studentima se najčešće predaje pod nazivom „Osnovi ekonomije“ ili „Uvod u ekonomiju“).

O ostalim pravcima ekonomske misli, sem neoliberalne, studenti retko mogu da se detaljnije upoznaju,[11] a često im se kao demonstracija bogatstva i pluralizma ekonomske misli objašnjavaju razne varijante, odnosno delovi vladajuće neoliberalne škole. [12]

Ali nije problem, kod obrazovanja generacija i generacija novih ekonomista, samo sa izučavanjem istorije ekonomske misli (ili Ekonomskih doktrina, kako se taj predmet često naziva), nego problem nastaje i kod izučavanja stvarne ekonomske istorije jer i tu dolazi do falsifikovanja istorijskih činjenica.[13] A upravo iz istorije bi se mogle izvući važni ekonomski pouke i za rešavanje savremenih ekonomskih problema, pod uslovom da se ne iskrivljuju istorijski fakti.

Istorijske činjenice govore da su uspešne i bogate zemlje prvo prošle etapu razvoja bez slobodne trgovine (uz politiku državnog intervencionizma, protekcionizma i planskog strateškog investiranja), a tek kada su se razvile propovedale su koncept otvorenog tržišta jer im je to tek tada pogodovalo. To se najbolje može videti na primeru dve anglosaksonske države – V. Britanije i SAD – koje su u novije doba najveći pobornici slobodne trgovine. O tome detaljno i argumentovano piše profesor sa Univerzitetu u Kembridžu – Ha DŽu Čang (u knjizi: Loši Samarićani),[14] jedan od najboljih stručnjaka u svetu iz oblasti ekonomije razvoja.

Profesor Ha DŽu Čang nas podseća da je znameniti engleski pisac (autor čuvenog romana „Robinzon Kruso“) Danijel Defo (1659-1730) napisao i jedno značajno delo iz ekonomije – „Plan engleske trgovine“. U ovom delu on je opisao kako su vladari iz engleske porodice Tjudor (vladali od 1485 do 1603. godine), „naročito Henri VII i Elizabeta I, koristili protekcionizam, subvencije, monopole, industrijsku špijunažu i druge vidove vladine intervencije da bi razvili englesku industriju vune – evropsku high-tech industriju svog doba“, a bez čega, „bi bilo veoma teško, ako ne i nemoguće, da se Britanija od izvoznika sirovina pretvori u evropski centar te visoko tehnološke industrije“. Kako navodi Ha DŽu Čang, takva politika je nastavljena i posle Tjudora, odnosno ova zemlja je„sve do sredine XIX veka ostala visokoprotekcionistička zemlja – prosečne carinske stope u Britaniji bile su 45-55 odsto, naspram 6-8 u Holandiji, 8-12 u Nemačkoj i Švajcarskoj i oko 20 odsto u Francuskoj. Takođe, Britanija je zabranila svojim kolonijama da izvoze robu koja bi mogla da bude konkurentna robi proizvedenoj u matici.“ Kada je britanska industrija (uz pomoć jake državne zaštite) postala međunarodno konkurentna, tek tada je napuštena politika protekcionizma, i propovedana politika slobodne trgovine.

U isto vreme Americi, sve dok je bila britanska kolonija, nije bila dozvoljena zaštita domaće industrije, ali odmah posle sticanja nezavisnosti, prvi ministar finansija SAD, Aleksandar Hamilton Kongresu podnosi (1791) „Izveštaj o proizvodnji“ u kome, između ostalog, piše da je „osnovna ideja da zaostala zemlja kao što su SAD treba da zaštiti svoje ’industrije u ranom detinjstvu’ od strane konkurencije i gaji ih dok ne postanu sposobne da stoje na sopstvenim nogama.“ Ta zaštita je vršena, pre svega, preko visokih (40-50%) uvoznih carina (čak i zabrana uvoza nekih proizvoda), te subvencija domaćoj industriji. Ha DŽu Čang ističe da „uprkos tome što je bilanajprotekcionističkija država na svetu u tom periodu, SAD su istovremeno bile i najbrže rastuća ekonomija,“ te da su „tek posle Drugog svetskog rata SAD – sada s industrijskom premoći bez premca – liberalizovale svoju trgovinu i počeleda zastupaju politiku slobodne trgovine.“

Ne samo iskustvo V. Britanije i SAD, nego i drugih bogatih zemalja, kako pokazuje opsežno istraživanje profesor Ha DŽu Čang, govori da su one „koristile nacionalističke metode (carine, subvencije, restrikcije u trgovini s inostranstvom) da bi pospešile domaću industriju u ranom detinjstvu“, a tek kada su se razvile počele su da zagovaraju otvoreno tržište, odnosno slobodnu trgovinu i to naturaju svim drugim državama.

Pored svega gore navedenog, još veći problem kod obrazovanja ekonomista jeste činjenici da se sve više na visokoškolskim institucijama napušta široko temeljno obrazovanje (koje je kod studenata podsticalo kritičko mišljenje i traganje za istinom), a dominantno postaje usko i shematizovano praktično specijalističko obrazovanje. Uz to, umesto istinskih intelektualaca kojima je svojstveno kritičko mišljenje i stalno traganje za istinom, sve više imamo servilnih intelektualaca koji nisu u stanju ili nemaju hrabrosti da misle sopstvenom glavom. Ranije smo sa visokoškolskih institucija dobijali „autentične subjekte“ kod kojih je naročitu vrednost imalo kritično mišljenje, a danas se traže „ukalupljeni objekti“, koji „ne talasaju“ ali efikasno obavljaju rutinske poslove.[15]

Nažalost, danas i kod ekonomista koji su se opredelili za akademsku karijeru, po pravilu, dolazi veoma rano do uske specijalizacije i svako u svojoj uskoj oblasti traži rešenje, a celinu niko ne sagledava i suština malo koga interesuje.[16] Mnogi to opravdavaju lozinkom „to nije moja oblast“ i ostaju „ukopani u svoje rovove“. Na savetovanjima Naučnog društva ekonomista par puta sam predlagao da se jedan skup posveti načelnom pitanju izbora adekvatnog koncepta reformisanja srpske privrede, jer ukoliko smo se opredelili za pogrešan generalni koncept reformi, sve rasprave o parcijalnim rešenjima imaju mali smisao. Tada sam govorio kako me većina referata i rasprava o tranziciji, na mnogobrojnim savetovanjima Naučnog društva ekonomista, podseća na „stručne” rasprave o tome šta raditi sa kućom koja, zbog „konstrukcione greške” projektanata, ima urađen neadekvatan temelj i jednim delom tone u zemlju. Svi uviđaju problem: krov prokišnjava, plafoni su popucali, stolarija se iskrivila, a rasprava se vodi, među «specijalistima», o tome da li problem treba rešavati zamenom crepa – tegolom, klasičnog – spuštenim plafonom, drvene – aluminijskom stolarijom. Svaki specijalista predlaže rešenje koje je iz domena «njegove oblasti» i nikoga od njih ne interesuje što je problem u „konstrukcionoj grešci” projektanata, te ne shvataju da njihova «specijalistička» rešenja ne mogu otkloniti problem i da će se na kraju kuća urušiti.

I tako poslednjih decenija u akademskim krugovima, nažalost, sve više i više zamiru ozbiljne naučne debate. Svi pišu i govore jedno te isto, tačnije slušamo samo jedne te iste neoliberalne dogme koje se ničim ne moraju da dokazuju. Čak i činjenice da ih stvarnost na svakom koraku demantuje (uspešnost azijskih tigrova ili skandinavskih socijaldemokratskih zemalja, te globalna ekonomska kriza) još uvek nije dovoljan razlog da dođe do ozbiljnog preispitivanja neoliberalnih dogmi na kojima je obrazovano nekoliko pokolenja ekonomista, a koji su sada na vrhuncu svoga profesionalne karijere.

                                                                      H H H

Nekada je akademska karijera (na institutima, a naročito na univerzitetima) bila ne samo prestižna nego je obezbeđivala dosta dobru egzistencijalnu sigurnost. To je akademskim radnicima omogućavalo da se u celosti posvete ozbiljnim naučnim istraživanjima i podsticalo ih je na kritična istraživanja.

Kritično mišljenje je ranije imalo naročitu vrednost i naučni časopisi su podsticali i rado objavljivali različite naučne poglede. U vreme dominacije neoliberalizma situacija se bitno promenila. Mlade kolege, koji su na početku svoje akademske karijere moraju da vode računa o napredovanju, a za to je neophodno objaviti određeni broj radova u referentnim naučnim časopisima. Oni dobro znaju da će njihovi radovi biti objavljeni jedino pod uslovom ako su napisani u skladu sa vladajućom neoliberalnom ideologijom, i to oni, prevashodno, imaju u vidu, te vode računa da se njihovi radovi „uklope“ u te okvire. Međutim, i već afirmisani naučni radnici imaju probleme da objave svoje tekstove, u prestižnijim svetskim časopisima, ukoliko oni nisu „prožeti“ vladajućom neoliberalnom ideologijom ili, što je još opasnije, dovode u sumlju vladajuće neoliberalne dogme.[17]

Pored toga, u vreme vladavine neoliberalizma, izgrađen je sistem koji je akademskim ekonomistima oduzeo egzistencijalnu sigurnost.[18] Nekada su njihova primanja na univerzitetima i institutima bila na zavidnom nivou što im je pružalo osećaj slobode i nezavisnosti, te su se mogli u celosti posvetiti ozbiljnim naučnim istraživanjima. Danas su plate na univerzitetima i naučnim institutima više nego skromna i akademski radnici su prisiljeni da na slobodnom tržištu obezbeđuju dodatna sredstva za egzistenciju. Na tržištu znamo ko je naručulac «posla» i koja vrsta «istraživanja» će biti plaćena, te da tada teško može da bude reči o objektivnom istraživanju. Mnogi akademski ekonomisti zarađuju ogromna bogatstva pomažući krupnom kapitalu u formiranju javnog mnjenja i politike vlade. Tako se želja da se što bolje realizuje naučni talent brzo menja u stremljenje da se što bolje živi. Sve češće se, sa pravom, govori o intelektualnoj korupciji (ili prostituciji), kojoj su podložne i najveće «zvezde» neoliberalne ekonomske misli.

Tako na primer, profesor sa Kolumbije (koji je do kraja avgusta 2008. godine bio i u bordu direktora centralne banke SAD)[19] Frederik Miškin (čiji udžbenici su prevedeni na srpski jezik i po kojima uče i studenti na našim visokoškolskim institucijama) dobio je veliki honorar od Islandske trgovačke komore da uradi studiju o islandskom finansijskom sistemu. U studiji koja je urađena pod naslovom „Finansijska stabilnost Islanda“,[20] između ostalog piše: „Island je napredna zemlja sa odličnim institucijama, malom stopom korupcije i vladavinom prava. Ekonomija se već prilagodila finansijskoj liberalizaciji, a oprezna regulacija i nadgledanje je generalno dosta jako.“

Studija se radi u momentu kada je Island (320.000 stanovnika i BDP od oko 13 milijardi dolara), uporedo sa širokom finansijskom deregulacijom, izvršio i privatizaciju tri najveće domaće banke. Pre toga islandske banke su obavljale klasične bankarske poslove, a posle su sve više ulazile u spekulativno investiciono bankarstvo – visokim kamatnim stopama privlačili su sredstva štediša i iz drugih zemalja, a sredstva plasirale u hartije od vrednosti koje su u velikoj meri (kako se kasnije pokazalo) bile «toksične». Ubrzo posle toga (sredinom 2008. godine) dolazi do kolapsa islandskog bankarskog sistema zbog velikih gubitaka (gubici islandskih banaka su bili nekolko puta veći od godišnjeg BDP zemlje) i stečaja nekih od banaka.[21]

 Sve ovde navedeno u vezi sa profesorom Frederikom Miškinim preuzeto je iz njegovog intervijua koji je dao za dokumentarni film Interna pljačka.[22] U navedenom dokumentarnom filmu ima mnogo sličnih podataka i o drugim profesorima sa najprestižnijih univerziteta kao što su: Harvard,[23] Berkli,[24] Kolumbija i drugi.[25]

Situacija nije ništa bolja i u slučaju ekonomista koji su dobitnici najprestižnije nagrade – Nobelove premije za ekonomiju, koja se dodeljuje od 1969. godine. U početku su nosioci ove premije bili naučnici u pravom smislu reči koji su «prekopavali» osnove ekonomske nauke i njihova istraživanja su dovodila i do značajnih pomaka u ekonomskoj nauci, dok su radovi nosioca Nobelove premije u poslednjih tridesetak godina retko prouzrokovali bitnije „prodore“ u ekonomskoj misli.

Pored toga, u tom periodu premije iz ekonomije dodeljuju se za radove koje imaju malo zajedničkog sa realnom ekonomijom i temeljnim ekonomskim istraživanjima, odnosno primetno je udaljavanje ekonomske nauke od realne prakse i aktivno ulaženje (najčešće neopravdano) drugih oblasti, pre svega, matematike i fizike u ekonomiju. Tako 1983. godinu premiju dobija DŽerard Debre za matematičke radove posvećene razradi teorije opšte ravnoteže u uslova neke apstraktne ekonomije. Moris Ale kombinujući ekonomiju i fiziku 1988. godine dobija ovu prestižnu nagradu za teoriju tržišta i efikasnog iskorištavanja resursa. Slična je situacija i sa mnogim kasnijim dobitnicima, kao što su: Trigve Haveljmo (1989 – za razjašnjenje teorije verovatnoće kao osnove ekonometrije i za analizu simultanih ekonomskih struktura), DŽon Neš, Rajnhard Zelten, DŽon Haršani (sva trojica 1994 – za pionirsku analizu ravnoteže u teoriji nekooperativnih igara), Robert Lukas (1995 – za razvoj i primenu hipoteze o racionalnim očekivanjima) itd, da bi 1997. godine nagradu za ekonomiju dobili Robert Merton i Majron Šouls za radove o formiranju cena derivata.

Nobelova nagrada za ekonomiju koja je dodeljena 1997. godine R. Merton i M. Šouls često se navodi kao klasičan primer praktične neživotvornosti savremenih naučnih radova iz ekonomije, te kako su i najveće «zvezde» neoliberalne ekonomije bespomoćni da rešavaju konkretne ekonomske probleme. Naime, već sledeće (1998) godine fond Long-Term Capital Management LP, u čijem bordu direktora su bili R. Merton i M. Šouls i čija strategija rada se zasnivala upravo na radovima za koje su oni nagrađeni ovom prestižnom premijom iz ekonomije, na berzi je izgubio, za samo četiri meseca, 4,6 milijardi dolara i ubrzo posle toga je bankrotirao.

                                                                     H H H

O tome kako se vladavina neoliberalizma odrazila na stanje ekonomske nauke u Srbiji i kako su se akademski ekonomisti ponašali u tim uslovima, do sada sam često pisao. Za razliku od većine naših akademskih ekonomista koji su veliki zagovornici neoliberalizma i koji su bili glasni propagatori ekonomske politike koja je uništila srpsku privredu, često sam kao kontra-primer navodio slovenačke akademske ekonomiste koji su se, u većini, odlučno suprostavili neoliberalizmu i koji su uspeli da ubede političku elitu u ispravnost svojih stavova. Pored toga, najpoznatiji slovenački ekonomisti (Jože Mencinger, Ivan Ribnikar, Velimir Bole, Marko Kranjec i drugi) su zauzeli i ključne ekonomske resore u vladi i centralnoj banci zemlje, te imali odlučujući uticaj na realizovanje ekonomske politike koja je doprinela da Slovenija bude ekonomski najuspešnija zemlja u tranziciji.

Situacija u Hrvatskoj, u odnosu na Srbiju i Sloveniju, bila je negde «između». U Hrvatskoj je veliki broj veoma uglednih akademskih ekonomista (među kojima su: Branko Horvat, Jakov Sirotković, Dragomir Vojnić, Zvonimir Baletić, Mate Babić, Ante Čičin-Šain, Pera Jurković, Slavko Kulić, Đuro Medić, Vladimir Veselica, Dražen Kalođera, Stjepan Zdunić, Gorazd Nikić i drugi) bili veoma kritički nastrojeni prema neoliberalizmu i uporno su i argumentovano javno istupali sa kritikom zvanične ekonomske politike koju je u Hrvatskoj vođena na bazi neoliberalnih načela, ali za te stavove nisu mogli da pridobiju vladajuću nomenklaturu u svojoj zemlji. I pored toga, može da im služi na čast da su pokazali intelektualno i profesionalno poštenje i time spašavali ugled akademskih ekonomista. 

I tako, za razliku od slovenačkih i hrvatskih, većina srpskih akademskih ekonomista je zdušno podržavala vladajuću nomenklaturu u bezočnom uništavanju srpske privrede. To je porazna i bolna činjenica koju, nažalost, moramo priznati.

Od kolege Ljubomira Madžara, predsednika Akademije ekonomskih nauka (AEN), dobio sam (4. 7. 2011) pismo u kome podseća da je AEN organizovala 17. 6. 2011. godine raspravu u formi okruglog stola na temu neoliberalizma, te da se u međuvremenu pojavila zamisao da toj temi AEN posveti još jednu, takođe širu raspravu. U pismu kolega Lj. Madžar, između ostalog, piše da bi bilo posebno poželjno da u međuvremenu pripremite svoj pisani prilog i da ga po mogućstvu dostavite dokraja oktobra 2011. godine.“

Referat i diskusija sa junskog okruglog stola o neoliberalizmu:

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/pokudjaj-reanimacije-neoliberalizma.html

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/neprolazna-vremena-samo-jedne-knjige.html

[1] Interesantno da se epoha neoliberalizma pokazala kao adekvatnom sredinom za procvat posmodernizma koji je proglasio kraj (smrt) takozvanim metanaracijama (velike priče) koje objašnjavaju poreklo univerzuma, života i smisla. Postmoderna odbacuje tradiciju i institucije, a moral tretira kao socijalnu uslovljenost i kao takav on je relativan – ne postoji apsolutna istina, nego samo različite interpletacije istine.

[2] «Navode se «teorijska» obrazloženja kako potpuno slobodna trgovina maksimizira ekonomsko blagostanje. No još je pre dva veka Fridrih List znao da to vredi samo za partnere jednake ekonomske moći. Ostali, među njima i Hrvatska, biće eksploatisani. Zemlje su po svom privrednom, političkom i kulturnom razvoju veoma različite, a isto tako i po ekonomskoj moći. Zbog toga proklamacije o slobodnoj trgovini i slobodnom kretanju kapitala predstavljaju reakcionarnu propagandu politički i ekonomski jakih koji žele eksploatisati slabije. To se vidi odmah po protivurečnim zahtevima kad neka bogata zemlja zahteva slobodno kretanje kapitala (»svoga»), a u isto vreme zabranjuje slobodno kretanje ljudi («drugih»). Eksponenti kapitala lako pronalaze oportunističke naučne radnike koji objašnjavaju – od svojih brucoša pa do drugih država kao što je naša – da je slobodno kretanje robe i kapitala korisno za sve. To je tačno kad su uslovi privređivanja podjednaki. To je laž kad se oni ekstremno razlikuju.» (Prof. Dr Branko Horvat, Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, Prometej, Zagreb, 2002).

[3] Ubeđuju nas da Smitova «nevidljiva ruka» tržišta na volšeban način pohlepu pojedinaca pretvara u društvenu korist jer, kako piše Adam Smit, mi hleb dobijamo ne zahvaljujući dobroti pekara, nego zahvaljujući njegovoj želji za zaradom, a naša sitost je samo uzgredan proizvod pekarove pohlepe.

[4] Videti, naprimer, moju knjigu: Monetarni i tržišni fundamentalizam – kao alibi za nekompetentnost, Geopolitika, Beograd, 2004.

[5] Straub Telbot, zamenik državnog sekretara SAD (1994-2001) u predgovoru memoarske knjige DŽona Norisa (direktora zajedničkog obaveštajnog Komiteta Pentagona i Stejt Departmenta) piše: Ako zaista želite da shvatite kakvo je bilo raspoloženje u vrhu Klintonove administracije, treba pročitati Norisovu knjigu u kojoj on kaže: stvarni cilj tog bombardovanja nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance, stvarni uzrok bio je taj što Srbija nije sprovodila tržišne, socijalne i ekonomske reforme i što je ona bila poslednji ugao Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim reformama pod upravom SAD, pa je to moralo biti uklonjeno. (Navedeno prema N. Čomski, Politika, 07.05.2006).

[6] Tako prof. dr Slavka Kulića, znanstveni (naučni) savetnik u Ekonomskom institutu u Zagrebu (2002. godine izabran i za predsednika Znanstvenog društva ekonomista Hrvatske) u jednom interviju («Osvijetlite nevidljivu ruku» koji je dao povodom objavljivanja knjige „Dijalog o nacizmu i globalizaciji“ koju je napisao u koautorstvu sa Eduardom Čalićem – izdavač Adamić, Rijeka, 1998) kaže: «Ako je nacizam pokušao u Drugom svetskom ratu osvojiti svet oružjem, a u tome nije uspeo, to ne znači da svet nije osvojiv na drugi način i drugim sredstvima. Kada su Hitlera pitali ko će biti drugi koji će osvojiti svet, ako to njemu ne uspe oružjem, on je glatko odgovorio da će to umesto njega učiniti Amerikanci. Vreme svakim danom potvrđuje tu satansku misao.»

[7] «Po stepenu uticaja koji imaju na državni aparat u najrazvijenijim zemljama sveta, pre svih SAD i V. Britaniji, neoliberali su u poziciji da utiču na političke tokove i na odluke multilateralnih institucija, posebno na „nesveto trojstvo“ koje čine MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Vedreći i oblačeći u medijima koji su dominirali nad svetskim javnim mnjenjem, neoliberali su mogli da bojadišu ili pak potpuno da ukinu informacije koje im nisu po volji, a posebno one koje se odnose na brojke vezane za stopu razvoja. S obzirom da stoje na poziciji sile u odeljenjima za ekonomiju najuglednijih svetskih univerziteta, budno motre da ni jedan jedini ekonomista-disident ne bude primljen za profesora kako ne bi uživao u prestižu koje bi mu pružalo profesorsko zvanje.

Kontrolišući tako globalni politički i intelektualni domen, neoliberali raspolažu svim sredstvima s kojima mogu da pretvore u beznačajni, usamljeni glas svakog ko se usudi da ih kritikuje. Naravno, ukoliko ih kroz neviđenu medijsku mašineriju ne proglase nesposobnim da shvate'šta se to, zaboga, zapravo zaista dešava oko njih’. Tako, svaka ozbiljna debata biva sasečena u korenu, a disidenti se drže u strogo čuvanom rezervatu, sistematski ignorisani od medija, što sve zajedno doprinosi jačanju i dominaciji liberalne doktrine… Uprkos neospornom neuspehu, neoliberalna dogma o prednostima slobodnog tržišta i dalje se nameće zahvaljujući ekonomsko-političkom ideološkom aparatu koji, po svojoj veličini i uticaju, nema pandama.“ (Le Monde diplomatique, srpsko izdanje, jun 2003)

[8] Zaboravlja se da je ekonomska nauka društvena koja treba, pre svega, da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost, te socijalno odgovornu i pravičnu raspodelu nacionalnog dohotka.

[9] «Vašingtonski dogovor», predstavlja svojevrstan «Kratki kurs neoliberalizma» koga se tranzicione (i druge ekonomski slabije razvijene) zemlje treba «slepo» da pridržavaju u praktičnom vođenju ekonomske politike.O «Vašingtonskom dogovoru» sam ranije detaljno pisao, te se na njemu neću ovde zadržavati. (Videti u knjizi: Jovan B. Dušanić, Washingtonconsensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma, Nova Evropa, Beograd, 2007)

[10] «Tri najpopularnije takve pretpostavke su: homo oeconomicus, racionalno ponašanje i potpuna informisanost. Na tim i takvim pretpostavkama izgrađena je velika superstruktura koja se znatno razlikuje od ekonomske stvarnosti.“ (Branko Horvat: Kakvu državu imamo i kakvu državu trebamo, Prometej, Zagreb, 2002).

[11] Ne samo da im to profesori ne predaju na studijama, nego to teško mogu pročitati i u knjigama koje se nalaze u bibliotekama. «Teorije, koje su pomogle uspešnim zemljama da se obogate, nestale su iz udžbenika i praktične ekonomske politike, a istovremeno sa tim tekstovi, koji su u prošlosti iznjedrile uspešne ekonomske strategije, nestali su iz biblioteka. Biblioteke velikih univerziteta SAD pridržavaju se pravila, da je makar jedan od njih obavezan sačuvati jedan primerak svake knjige, ali ni ta strategija nije lišena rizika; poznat je slučaj kada Biblioteka Kongresa «gubi» svoj primerak». (Videti: Eric S. Reinert, How Rich Countries Got Rich and Why Poor Countries Stay Poor, Constable, London, 2007)

[12] Glavni tokovi ekonomske misli u novijoj ekonomskoj istoriji (od 16. do početka 21. veka) su: merkantilizam, fiziokratizam; klasična liberalna škola; utopijski socijalizam; marksistička ekonomska škola; neoklasična (neoliberalna) škola; nemačka istorijska škola; kejnzijanska škola; srafijanska (neorikardijanska) ekonomija; institucionalizam. Ova klasifikacija se razlikuje od sličnih klasifikacija uglavnom po tome što neke «struje ekonomske misli» koje su poznate pod nazivima monetarizam, ekonomija ponude, ekonomija racionalnih očekivanja, neoklasična sinteza i konstitucionalna politička ekonomija – ne tretira kao posebne škole, već kao delove, odnosno grane obnove i razvoja najšireg i trenutno dominantnog toka teorijske ekonomije koji je poznat pod nazivom neoklasična (neoliberalna) škola. (Videti: prof. dr Đuro Medić, Uvod u studij ekonomije i pregled škola ekonomskog mišljenja, u knjizi: Politička ekonomija posttranzicijskih zemalja, Ekonomski fakultet, Zagreb, 2010)

[13] Do toga dolazi ne samo u ekonomskoj istoriji, nego istoriji uopšte i na osnovu falsifikovanih činjenica stasale su indoktrinirane generacije i generacije. Zabavnu epizodu u vezi sa tim nedavno smo mogli pročitati i kod našeg proslavljenog filmskog reditelja Emira Kusturice (u knjizi: Smrt je neprovjerena glasina). „Kada je DŽonatan (filmski agent koji je 90-ih harao Holivudom), za vreme ’Kustendorf film festivala’, uključio televizor i gledao ruski program na engleskom jeziku, zbunio se dobrano taj čovek. Video je, na toj televiziji, dokumentarni film koji je pušten povodom godišnjice borbe protiv nacizma, Prilično uzbuđen, došao je u moju kuću i rekao: Ja sam mislio da smo mi Amerikanci oslobodili Evropu od nacizma, a po ovome što prikazuje ruska televizija, to oslobađanje nije moglo da se desi bez njih?»

[14] Ha-Joon Chang: Bad Samaritans: Rich Nations, Poor Policies, and the Threat to the Developing World, Random House, London, 2007

[15] „Američka ekonomska asocijacija je 1988. godine ustanovila Komisiju koja je procenila stanje visokog obrazovanja u oblasti ekonomije u SAD. U svom izveštaju, komisija je izrazila bojazan da bi nastavni programi na ekonomskim fakultetima mogli da izbace generacije ekonomista sa mnogo „idiotskih učenjaka“, koji vladaju analitičkim tehnikama a ništa ne znaju o realnim ekonomskim problemima.“ (A.O. Krueger, ReportontheCommissiononGraduateEducationinEconomics, Journal of Economic Literature, 3/91. Navedeno prema: Nataša Golubović, Ekonomska teorija u ogledalu globalne finansijske i ekonomske krize; Zbornik Ekonomska nauka i privredna kriza, AEN i Ekonomski fakultet, Beograd, 2010).

[16] Na prethodnom okruglom stolu (jun, 2011) kolega Boris Begović je napomenuo da na istom mestu (profesorska sala Ekonomskog fakulteta) nastupa prvi put posle nešto više od 20 godina, te da mu je drago da je i tada kao i sada on najmlađi učesnik u raspravi. I zaista, svi učesnici na majskom okruglom stolu AEN bili su stariji od 55 godina. Naših mlađih kolega, nažalost, nije bilo.

[17] Tako profesor Jože Mencinger piše: «ne treba zaboraviti dogmu o direktnim stranim investicijama (DSI) koje su kreirale međunarodne finansijske institucije u to vreme i koje su još uvek preovlađujuće. Borim se protiv ovih dogmi već godinama (videti moj članak objavljen u Kyklos-u, 2003. godine), ali ne mnogo uspešno. Prilažem Vam još jedan rad o dugoročnim posledicama DSI koji bezuspešno pokušavam da objavim u nekom uglednom časopisu već više od godinu dana.» (Arsenije J. Dušanić, Vlasnička struktura banaka, Beogradska bankarska akademija, Beograd, 2011)

[18] Za razliku od ranijeg perioda kada su se najbolji i najtalentovaniji svršeni studenti opredeljivali za akademsku karijeru, sada oni uglavnom odlaze na dobro plaćena mesta u biznisu.

[19] Nakon ostavke i napuštanja tog visokog mesta prijavio je u Federalnom javnom izveštaju da njegova neto vrednost u tom momentu iznosi između 6 i 17 miliona dolara.

[20] O intelektualnom poštenju autora govori i činjenica da je u zvaničnom CV profesora Frederika Miškina naslov ove studije promenjen iz „Finansijska stabilnost Islanda“ u „Finansijska nestabilnost Islanda“, odnosno umesto „FinancialStabilityinIceland“ sada u CV piše „FinancialInstabilityinIceland“.

[21] Islandska banka Icesave koja je otišla u stečaj ostala je dužna samo štedišama iz Velike Britanije i Holandije – bilo ih je više nego što celi Island ima stanovnika – oko 4 milijarde evra – blizu trećine godišnjeg BDP Islanda.

[22] Videti: www.insidejobfilm.com

[23] Martin Feldštajn, profesor na Harvardu bio je glavni ekonomski savetnik predsednika Regana i najvažniji arhitekta deregulacije. Od 1988-2009. bio je u bordu direktora AIG-a što mu je donosilo milione dolara. Na pitanje: Žalite li zbog nekih odluka AIG-a? u navedenom dokumentarnom filmu odgovara: Ne mogu ništa više da kažem o AIG-u. Podsetimo se da je 2008. godine za spašavanje AIG-a od bankrotstva bilo izdvojeno na desetine milijardi dolara. I pored toga, Barak Obama je profesora Martina Feldštajna uključio u svoj savetodavni Odbor za ekonomski oporavak.

[24] Barak Obama je u svoj savetodavni Odbor za ekonomski oporavak uključio i Lauru Tajson profesora sa Berklija koja je bila predsednik odbora ekonomskih savetnika, potom direktor nacionalnog ekonomskog veća u administraciji Klintona. Odmah nakon napuštanja vlade ušla je u bord MorganStanley gde dobija naknadu od 350.000 dolara godišnje.

[25] Tako je nažalost i među akademskim radnicima ostalo veoma malo istinskih intelektualaca. Ti malobrojni intelektualci, kako to piše francuski mislilac – Žilijen Benda, ne mogu sprečiti zlo, ali ga mogu delegitimizovati, mogu na njega ukazivati, mogu ga nazvati zlom. Snaga intelektualca je u nepristajanju i nemirenju, u razobličavanju nehumanog. A taj nejaki čin pobune sve je ređi, novac i ovde, za sada, odnosi pobedu. (Navedeno prema: http://nkatic.wordpress.com/ 2011/03/30/izdaja-intelektualaca/)