BEOGRAD – Srbiji, uz povećanje domaćih ulaganja, neophodno je najmanje 1,6 milijardi evra direktnih stranih ulaganja u proizvodne pogone ne bi li povećala broj zaposlenih
Strane investicije u Srbiji trebalo bi 2014. da dostignu milijardu evra, saopštila je Narodne banke Srbije. Reč je o znatnom većem očekivanju posle relativno skromnih rezultata od oko 230 miliona evra u 2012. i nešto boljih 750 miliona evra u 2013. godini. Da bi, po optimističkoj varijanti, Srbija ostvarila zapisanu prosečnu stopu rasta BDP u naredne tri godine od skromnih 1,6 odsto, neophodan je godišnji neto priliv direktnih stranih ulaganja od najmanje 1,6 milijardi evra.
Ekonomisti, međutim, kažu da je Srbiji potrebno mnogo više tuđih para od tih 1,6 milijardi evra. Za rast zaposlenosti, kao potvrde da je zemlja prevazišla ekonomsku krizu, neophodno je godišnje povećanje BDP od najmanje četiri odsto.
Srbija je od 2001. godine ostvarila relativno visoke godišnje neto prilive stranih direktnih investicija (DSI), ocenjuju ekonomisti. Nevolja je u tome što su stranci kod nas svoj kapital uglavnom ulagali u kupovinu društvenih firmi i sektor usluga – oko 40 odsto u banke, a samo oko 20 odsto u prerađivačku industriju, za razliku od većine zemalja centralne i istočne Evrope u kojima su više gradili fabrike. Baš kad su naši deficiti i obaveze prema stranim kreditorima počele vrtoglavo da rastu, vrednost DSI u 2012. i prošloj godini osetno su opale.
– Prosečna godišnja vrednost DSI između 1,6 i 1,7 milijardi evra, uz godišnji rast ukupnih investicija od osam do deset odsto, mogao bi da dovede do poželjnog rasta BDP u 2020. godini od četiri odsto – smatra Miladin Kovačević, saradnik mesečnika Ekonomskog instituta „Makroekonomske analize i trendovi”. – Do tog cilja stiže se sređivanjem državnih finansija, izbegavanjem krize državnog duga, zamenom skupih kredita jeftinijim ili njihovim reprogramom, što je teže postići.
Visoka nezaposlenost je najveća muka Srbije. Da bi počela da smanjuje sadašnji broj nezaposlenih od oko 760.000 ljudi, neophodne su godišnje investicije u vrednosti 25 odsto njenog BDP, koji se procenjuje na nešto više od 30 milijardi evra, ukazuje profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić
– U Srbiji se sada godišnje investira manje od 20 odsto BDP – kaže Arsić. – Strane investicije dostižu oko dva do tri odsto BDP. Kad bi se udvostručile, dostiglo bi se onih poželjnih 25 odsto BDP. Taj neophodan nivo investicija mogao bi da se dostigne i kada bi država povećala javne investicije sa sadašnjih tri na pet procenata BDP, uz smanjenje budžetskog deficita.
Arsić smatra da, u sadašnjim okolnostima, na neka veća ulaganja ne može da se računa, osim ako ne dođe do nekih direktnih, jednokratnih dogovora. Bilo bi dobro, kaže, da dođu najavljivane milijarde iz Arapskih Emirata, ali su one neizvesne.
– Bez poboljšanja uslova poslovanja, o čemu se godinama govori, što podrazumeva toliko puta najavljivane i odlagana reforme, ne može se računati na stabilan godišnji neophodan priliv oko 1,5 do dve milijarde evra direktnih stranih investicija, što je oko pet odsto BDP – smatra Arsić. – U suprotnom, može da se računa samo na jednokratna ulaganja, kao što je „Fijatovo”, podsticana skupim državnim subvencijama.
Stojan Stamenković, koordinator istraživačkog projekta MAT-a, upozorava da odlaganje uslova poslovanja u narednim godinama preti ozbiljnom neravnotežom platnog bilansa. Rast obaveza države prema stranim kreditorima – javni dug (u 2017. se očekuje godišnja rata sa kamatom od oko 3,7 milijardi evra), bez direktnih stranih investicija većih od pet procenata BDP može da pojede devizne rezerve i poveća inflaciju.
– Da smo od 2010. radili sve što je bilo potrebno, mogli smo do 2020. da podignemo privredni rast na šest odsto BDP. To je cena odlaganja reformi – kaže Stamenković. – Prema tome, ova i sledeća godina biće godine „stezanja kaiša”. Boljitak zavisi od toga kada će početi investicioni ciklus. Bez toga nema ni povećanja broja radnih mesta ni standarda građana.
Mirjana Gligorić, istraživač Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN), tvrdi da ništa ne može tako da utiče na povećanje stranih ulaganja kao reforme. Od 2006. Srbija je davala visoke direktne podsticaje stranim investitorima u vidu subvencija – od 4.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu. Prosečna vrednost do sada odobrenih podsticaja iznosila je 4.693 evra. Ukupno je odobreno 289,9 miliona evra, a od te sume oko tri četvrtine dodeljeno je stranim investitorima, tako da se po visini podsticaja Srbija našla u samom vrhu zemalja centralne i istočne Evrope.
– Iako je od 2006. godine imala izdašne direktne podsticaje, priliv SDI u Srbiju bio je na nivou ili blago iznad investicija u zemljama centralne i istočne Evrope – ukazuje Gligorićeva. – Takvi podsticaji nisu održivi, tako da u budućnosti ne treba da budu model za privlačenje stranih investicija.
Na novac od privatizacije takođe više ne može da se računa, tako da država konačno mora početi da otklanja sve što odvraća strane investitore od ulaganja.
– To su javni i spoljni dug, deficit tekućeg računa, ali i politički rizici, uslovi poslovanja – kaže Gligorićeva. – Tu su i institucionalni faktori, kao što su neefikasna pravna regulativa i birokratske prepreke, loša infrastruktura. Davanja direktnih subvencija treba napuštati, uz istovremeno unapređivanje privrednog ambijenta, što pre svega podrazumeva smanjenje troškova i rizika poslovanja,unapređenje efikasnosti administracije, sudstva, uređivanje javnih finansija i smanjenje fiskalnog deficita i javnog duga, ali i poboljšanje infrastrukture i smanjenje korupcije.
Ukoliko se samo ukinu subvencije, ističe naša sagovornica, a ne ostvare reforme, strane direktne investicije će opasti. (Politika)
